Vinčanska kultura u senci višedecenijske ekološke nekulture

Arheološko nalazište u Vinči svedoči o razvijenoj kulturi stanovanja i civilizacijskom napretku između 5300. i 4300. godine p. n. e. Slika deponije u Vinči više od 40 godina svedoči o ovom našem, civilizovanom svetu nauke i tehnološkog razvoja.

​Požar na deponiji u Vinči nije slučajnost i ne dešava se prvi put.

„Incident u Vinči ne može biti iznenađenje jer se tu na godišnjem nivou odloži petsto-šeststo hiljada tona različitog otpada. To je poput tempirane, ekološke bombe, zato što je reč o živom procesu“ - saznajemo od Milenka Jovanovića, predstavnika Nacionalne ekološke asocijacije.

Dr Dragana Đorđević, naučna savetnica i rukovodilac Centra izuzetnih vrednosti za hemiju i inženjering životne sredine Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, objašnjava o kakvom je procesu reč.

„Organski deo otpada na deponiji podleže mikrobiološkim aktivnostima i kao produkt se izdvaja zapaljivi bio-gas, odnosno metan. Taj gas može da se zapali na visokim temperaturama u određenim okolnostima, u kontaktu sa ugrejanim metalom, plastikom, staklom, koji takođe čine otpad na toj neuređenoj deponiji. Zapaljeni gas dalje pali papir, karton, tekstil, gumu, plastiku, sve što gori“, navela je dr Đorđević.

​U takvim trenucima veoma je važno izmeriti nivo zagađenja vazduha, a još bitnije - saznati u kojoj koncentraciji su prisutna opasna jedinjenja. Merne stanice u Beogradu su tokom požara zabeležile povećanu koncentraciju čestica PM, koje su među najopasnijim zagađivačima vazduha.

Ipak, to nije najveći problem. Milenko Jovanović tvrdi da naše merne stanice ne mere koncentraciju dioksina i furana, veoma toksičnih i kancerogenih materija, neminovnih kod požara te vrste.

„Takvih merenja u ovom slučaju nije bilo. Nisu u pitanju samo PM čestice, već sve što je izašlo iz vatre i dima, i u kom obimu. Nažalost, monitoring te vrste u Srbiji ne postoji“, upozorava Jovanović.

​Gasovi koji se oslobađaju prilikom požara na deponiji veoma su toksični i opasni po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Oslobađaju se dioksini i furani, najopasnije kancerogene materije u prirodi. Njihova toksičnost je naučno dokazana. Upotrebljavaju se kao sastavni delovi bojnih otrova.

Dr Dragana Đorđević objašnjava da otrovne čestice prolaze kroz ćelijske zidove, ulaze u pluća, a zatim i u krvotok, koji ih raznosi po čitavom telu. To nije sve, otrovne isparljive materije ne dospevaju u naš organizam samo preko disajnih puteva već i preko našeg najvećeg organa - kože.

Ni ovde se ne završava proces trovanja. Dioksini i furani su hemijski veoma stabilni, te se deponuju u masnom tkivu. U čovekovom organizmu mogu da ostanu više godina, uništavajući imunosistem, napadajući razne organe, uz kancerogeno dejstvo.

Dr Dragana Đorđević, kao stručnjak za aero-zagađenja, ukazuje na činjenicu da se i nakon gašenja požara mogu pojaviti takozvani džepovi, kao tinjajuća žarišta i potencijalna opasnost za nastajanje novih požara.

Deponija u Vinči predstavlja veliki problem za građane i državu. Prethodni požar dogodio se 2017. godine. Gradska vlast je sa konzorcijumom kompanija iz Francuske i Japana potpisala ugovor o izgradnji regionalnog centra za tretman otpada na toj deponiji.

Veoma skup i ambiciozan projekat podrazumeva sanaciju postojeće deponije i izgradnju novog skladišnog centra i jedinice za spaljivanje u kojoj će se proizvoditi toplotna i električna energija.

Međutim, u stručnim krugovima polemiše se o tome da li je to najbolje ili samo delimično rešenje velikog problema.

​U kontekstu EU integracija, iz ugla mr Dejana Lekića, međunarodnog eksperta za životnu sredinu, naš put je posut dobrim idejama i retkim realizacijama.

„Da bismo došli do novca iz pretpristupnih fondova EU, potrebni su nam konkretni, standardizovani projekti, prema propisanoj proceduri. To je finansijski potencijal koji još nije dovoljno iskorišćen, a značajno bi pomogao, naročito u rešavanju problema sve češćeg, izuzetno visokog stepena zagađenja vazduha u Srbiji“, ističe mr Lekić.

​I dok se još uvek, tu i tamo, po prestonici u tragovima oseća „sindrom deponije u Vinči“, dok gradske vlasti i eksperti čine šta mogu da saniraju problem, logično je pitanje - šta bi bilo da smo godinama sortirali otpad, da smo jednostavno radili to što čini civilizovano, odgovorno društvo?

Šta bi bilo da smo više ulagali u ekologiju, da smo na ekološku bezbednost, kao naše pravo i obavezu, trošili više novca, truda, vremena?

Izvesno je da višedecenijski problem Vinče ne bi nestao, kao ni problem drugih neuređenih deponija po Srbiji, ali bi sigurno bio manje toksičan za nas i generacije posle nas.

I da ne zaboravimo, vinčanska kultura je zauzimala veću teritoriju od bilo koje neolitske kulture u Evropi. Bila je to tehnološki najnaprednija praistorijska kultura na svetu, a Vinča je bila njen ekonomski i kulturni centar.

U tom smislu, pitanje sanacije deponije u Vinči prevazilazi ekonomske i političke okvire, i kao uslov ekološke bezbednosti - predstavlja i pitanje od nacionalnog interesa.