Ružica Kljajević: Ovo je vrlo plodno tlo za nerad i jednu strašnu lenjost

Da će postati profesor matematike Ružica Kljajević tvrdi da je znala još u petom razredu osnovne škole i pored toga što je želja roditelja bila da studira medicinu. Kada je završila fakultet u 23. godini, prijavila se na sve konkurse širom Srbije i odlučila da napusti rodni Beograd i počne da radi u Peckoj, koju nikada do tada nije posetila.

U Beograd se vratila posle 14 godina da bi bila bliže bolesnim roditeljima. Posle skoro 37 godina rada, otišla je u penziju. S obzirom na dugogodišnje iskustvo rada u prosveti i to da je predavala predmet koji drži nepirikosnoveno prvo mesto kao najteži, pitali smo je da prokomentariše šaljivu objavu koja se pojavila na društvenim mrežama kao „San svakog nastavnika“.

Prva reakcija profesorke Kljajević na ovaj poziv bila je da uzvrati kratkim filmom koji možda još slikovitije govori o problemu u kome se nalazi današnji obrazovni sistem, ne samo kod nas. Da biste razumeli poruku filma, neće vam smetati nepoznavanje engleskog jezika.

Pripadate generaciji nastavnika koji su počeli da rade u sasvim drugačijim prilikama i drugačijoj atmosferi. Da li ova dva primera oslikavaju stanje današnjeg obrazovnog sistema?

– Vrlo je kompleksno pitanje i odnosi se na dve različite sredine. Naša sredina je specifična i nešto od toga jeste primenjivo, nešto nije, a nešto je za potpuno odbaciti.

Ja sam nepopravljivi i fatalni optimista i verovatno sam usamljeni primer takvih stavova, ali mislim da mora jednog dana, jedna velika božja pravda da se desi, ne tako brzo, ali da ćemo vrlo svesno uvideti greške svega što se dešava i da ćemo shvatiti da je osnovno ulaganje u znanje i prosvetu.

To obrazovanje vidimo da je strašno, ali to mora proći. Kod nas se radi već jako dugo i permanentno na smanjivanju značaja obrazovanja, odnosno pokušava se da se toj deci od malena kaže da obrazovanje nije bitno. Da su neke stvari u životu bitnije, i to se poprilično uspešno sprovodi. Ali ne može nešto što je negativno da se toliko dugo razvija, mora doći do nekog preokreta, i mislim da dolazi. U celom tom haosu obrazovanje je i dalje jedna od karika koje funkcionišu koliko, toliko, dobro.

Kod nas i sama reč obrazovanje, to nema u drugim jezicima, znači da je to neko ko ima obraz. I nije bez razloga ta reč upotrebljena za objašnjenje tog pojma, jer imati obraz znači da taj čovek ima svoju ličnost, svoj stav. Znači, nije obrazovanje samo nešto naučiti i to reprodukovati, već postajati jedna svesna ličnost.

Tako kada ljudi pričaju šta je matematika, onda uglavnom pričaju da se bavi brojevima, ali to nije to. Matematika je logičko i racionalno snalaženje u nepoznatoj situaciji. Recimo, danas kada se govori baš o uspešnosti u matematici, u nebesa se podižu zemlje Azije. To jeste istina, jeste stvarnost, ali kod njih je u većoj meri zastupljen dril. Mislim da smo mi u velikoj prednosti, ali i u jednom velikom problemu, jer se jako povlađuje, čak podiže u nebo, lenjost.

I sva ova tehnika koja je zauzela vodeće mesto u životu i okupira svest čoveka, guši mu upravo one osobine koje ga čine čovekom.

Niste više u nastavi, ali imate prilike da vidite kako funkcioniše nastava u ovo doba korone. Kako Vam to izgleda?

– Obrazovanje vezano za ovo vreme korone zavisi samo od onih koji su se nekako snašli, a takvih je jako malo, ali nisu zanemarljivi. Onih koji su uspeli da animiraju decu, a to su uglavnom profesori onih nauka gde je neophodna živa reč.

Ne govorim o stranim jezicima, oni su postali stvar opšte kulture. Čovek više ne uči strani jezik da bi bio pametniji, već da bio snalažljiviji u životu. Ali u prirodnim naukama koje bi trebalo da uče decu da misle, srećom imamo puno primera ljudi koji su uspeli da ih aniimiraju.

Međutim, ovo je vrlo plodno tle za nerad i jednu strašnu lenjost. Počev, naravno, od dece, ali to je samo proizvod, posledica, nije uzrok. Uzrok leži u ranijim vremenima gde je namenski gušen značaj obrazovanja, mišljenja i racionalnog zaključivanja i dosta se uspelo u tome, mada ne potpuno.

Ko se po vama više promenio? Nastavnici, roditelji, deca ili svi zajedno?

– Svi smo se promenili u različitim pravcima. Pre svega, ne postoji selekcija za rad u prosveti. Da li je selekcija da bi neko postao pilot važnija od one da neko postane učitelj, ne znam? Ali ja smatram da je jednako važno. Posledice koje će izazvati loš pilot su strašne, ali loš učitelj će generacije i generacije upropastiti. Drugo, oni će granajući se upropašćavati dalje, što je strašno.

Ja sam zapamtila vreme kada je biti pametan i biti učen bilo najvažnije u životu. Zapamtila sam vreme kada je čovek bio dobar đak, pa završi školu, pa bilo da studira ili ne, onda mu sledi da se zaposli i da osniva porodicu i da život ide dalje svojim tokom.

Zapamtila sam i vreme kada je tog posla postajalo sve manje i manje, do sadašnjeg vremena kada posla nema. Posao nemaju mladi, a još gore, nemaju ni njihovi roditelji. I roditelji su onda gnevni, gladni, nemoćni i bez želje da prvo sebi, a onda i deci priznaju da je ipak obrazovanje najvažnije. Takav roditelj koji nema posla ili roditelj koji na poslu provodi po 20 sati, on nema vremena i nema volje ni snage i zato su deca već dugo, dugo prepuštena sama sebi.

Ako deca imaju podršku roditelja i ako taj roditelj, bez obzira da li je ceo dan ili pola dana odsutan, ako taj roditelj ima jasan cilj šta želi od svog deteta i šta to dete treba jednog dana da postane, onda će ono postati jedno razumno biće koje će se o svom životu starati na najbolji način.

A to prezaštićivanje dece je u stvari kompezacija za vreme koje nemaju i onda taj nekakav jadan novac do koga dođu (jadan jer ga s teškom mukom stiču), onda detetu omogućuju besmislene luksuzarije koje su samo neke od kočnica koje nas vuku nazad.

Zašto danas deca ne mogu da završe školu ako tata ili mama ne sednu sa njima da uče ili angažuju nastavnika?

– Pre svega zato što dete ne shvata značaj toga da treba da postane pametnije i da je obrazovanje alat za to, niti to što će biti pametniji kako da upotrebi. Prvo vidi da se i bez pameti postižu neke stvari. Drugo, provođenjem vremena u zabavi, provođenjem vremena besmisleno tokom kojeg dete ne napreduje ni najmanje, sve drugo postaje teško.

Doživela sam milijardu puta, kada kažem deci, sada ćemo da radimo to i to. Odmah sledi pitanje, a da li je to teško? Naravno da je teško, ali je namenjeno vašem uzrastu. A pošto zabava nije teška i pošto je toliko primamljiva, onda sve drugo postaje teško i zato se to teško sve više srozava. I sada su sasvim jednostavne stvari teške.

Pogledajte samo prijemne ispite. Kakvi su sada, a kakvi su nekada bili. Počev od upisa u srednje škole pa do upisa na fakultete. To je nebo i zemlja. Kada vidim zbirke iz matematike, očigledno je da se stalno srozavaju zahtevi i umesto da se radi u dubinu, matematika ide u širinu, ali se sve površnije proučava. I to je u stvari jedna velika zamka.

Zato se sada kaže kako su deca nekada u prvom razredu učila računske operacije, a sada se odjednom pojavi H ili se pojavi jednačina. A to je u suštini samo zamagljivanje očiju. Ljudi jako izbegavaju da kažu da ta matematika koja se radi u osnovnoj i srednjoj školi, samo se šire oblasti, ali postaju sve pliće i pliće.

Ljudi koji završe tehničke fakultete danas znaju mnogo manje nego ranije. To je u suštini jedna maska prepakivanja gradiva i uvođenja novih sadržaja, a onda ćemo ponovo da učimo sve što smo do sada radili.

Zadatke kakve sam davala na pismenom zadatku u osnovnoj školi pre 20, 10 godina i zadaci kakve sam sama davala poslednjih godina, jako se razlikuju. Zahtevi su sve lošiji i lošiji. Videli ste tu karikaturalnu priču, da ćemo jednog dana stvarno reći detetu, uzmi bojicu pa oboj.

U našem obrazovnom sistemu se poštuje princip jednakih šansi. Da li bi trebalo uvesti selekciju kakva je uobičajena na zapadu, još od nižih razreda i da se prema tome prilagođavaju nastavni planovi?

– Intelektualni razvoj ne teče pravolinijski i zavisi od mnogih faktora. Procenjivati detetovu sposobnost u ranom uzrastu je najlakše, ali potruditi se da deci kojima nije probuđena sposobnost za neke stvari na ranom uzrastu, je mnogo veći trud. Mnogo je lakše napraviti selekciju na početku i onda prilagođavati zadatke u odnosu na tu selekciju, a mnogo je teže ovo što se kod nas još uvek praktikuje.

Ne znam koliko ljudi može da se bavi i bavi se tim otvaranjem fioka u mozgu za neke dobre stvari ili one jednostavno stoje zatvorene. Tu je problem. Jer je globalni cilj imati što manje onih koji će da misle. Zato sam ipak više za ovakav sistem koji se kod nas praktikuje jer se na taj način daje šansa, a takvom selekcijom dete se odmah osuđuje.

Uoči početka nove školske godine pesnik Ljubivoje Ršumović gostujući na RTS-u izrazio je burno nebodovanje što se roditeljima daje mogućnost da biraju da li će dete ići u školu ili će pohađati onlajn nastavu. On tvrdi da je škola naučna institucija i da roditelji nemaju prava da se mešaju u njen rad.

– On vidi unapred i pokušava da podigne nivo škole na ono mesto na kome treba da bude. Roditelj polaskom deteta u školu gubi značaj u njegovom obrazovanju, ali je podrška od ključnog značaja. Ali ne podrška tako što će plaćati časove za one predmete na kojima ono u školi nije slušalo, već da im roditelji ukažu na cilj. Ali nažalost, malo roditelja sa decom uspostavlja takav odnos.

Zašto je ocena postala merilo uspeha a ne znanje?

– Ocena je po meni najmanje važna. Merilo je ono što čovek ima u glavi, ono što zna, a ne ono što piše na papiru. Ali svi žele dobre ocene da bi nekako profitirali. Kako, ne znam. Ne znam kako roditelj misli ako dete ne zaslužuje tu ocenu, da te ocene dobije. Većina roditelja na taj način misli da su nešto ušićarili, a u suštini su samo sebi i detetu napravili ogromnu štetu.

Imala sam đake koja su imala trojke i četvorke, ali decu koja su umela izuzetno da misle. Ja sam tokom svoje prakse deci davala pluseve za sve dobro što smisle i urade dobro. Od onoga da kad izlaze iz učionice kažu doviđenja, do toga da kada vide da je tabla ispisana ustanu i obrišu. Znači za pametne reakcije. Koliko ljudi obraćaju pažnju na to ili ne, ne znam, ali mislim da se suština sve više gubi.

Zašto su naši učenici postizali loše rezultate na Pisa testovima?

– Ako ja dete u osmom razredu ne naučim kako da izračuna koliko mu pločica treba da bi popločao kupatilo, onda znači da od moje matematike nema ništa. Primena matematike i primena tog logičkog mišljenja kod nas u nastavi nije zastupljena kako treba ili je jako je malo zastupljena.

Recimo, gledam kada se obrađuje neko geometrijsko telo, priča se neka teorija i rade zadaci, a bilo šta praktično se ne pominje. Ja recimo kad počnem da radim prizmu, odmah im ispričam, ako vas ja ne naučim koliko crepova treba da se stavi na krov kuće, čemu onda moja matematika.

Ja sam još od vremena kada sam počinjala da radim kao nastavnik davala deci na početku zimskog raspusta jedan zadatak u kome čovek gradi kuću od drveta i oni treba da izračunaju koliko će mu trebati crepova, parketa, pločica i sveg ostalog materijala. Tu je dete trebalo da shvati, bez pomoći mame i tate, da se pločice ne lepe na prozor i na vrata i da bez obzira da li kupatilo ima kadu ili ne, pločica treba jednako. I taj zadatak je bio odličan signal da li je dete razmišljalo.

Drugo, matematika nam je neophodna u svakodnevnom životu, počev od toga, sa koliko novca može da se kupi ovo ili ono. To kod nas nije rađeno uopšte. Danas srednjoškolci i gimnazijalci ne razumeju šta znači kamata. Ali stalno beže u taj virtuelni svet i ne znaju kako stvarni život funkcioniše.

Imala sam običaj kada stigne nova generacija petaka da pitam decu šta su im roditelji po zanimanju. Dete mi odgovori tata ide na posao, a mama ne radi ništa. Zar stvarno nisu mogli da nauče dete za 11 godina da je tata po zanimanju kuvar, na primer, a da je mama kod kuće jer gaji njega, a kada bi se zaposlila bila bi to i to, jer je završila za medicinsku sestru, recimo. Znači, taj realan život našoj deci nije jasan.

Još jedan ogroman problem je i to što se ne čita. A zašto ne čitaju? Zato što je čitanje sporo.

Kada je došlo do toga da svi misle da su pozvani da komentarišu nastavni plan i program?

– U više navrata sam u svojoj karijeri imala situacija da mi se roditelji obrate sa pitanjem šta ja to učim decu. Uvek sam uzvraćala pitanjem, a šta ste vi po zanimanju? Kada ste vi to učili da biste bili merodavni da o tome govorite.

Jedan od primera, iz prakse, recimo. U školu nam je došao roditelj, inače ginekolog po zanimanju i doneo kontrolni svog deteta iz hemije da protestuje što je mnogo težak. Da je on završio medicinu i kakav je to način da se deci daju tako teški zadaci? Moje pitanje je bilo samo, 'Izvinite da li ste vi ikada učili decu? I da li je vaše dete učilo to što je trebalo da nauči?'. Kaže, jeste, ali je dobila četvorku. Da, ali da je naučila šta je trebalo dobila bi peticu.

Roditelji između ostalog dozvoljavaju deci da izostanu iz škole jer nisu spremni da odgovaraju ili rade kontrolni. To je nekada bilo nezamislivo.

– To je linija manjeg otpora i prezaštićivanje dece. Roditelj će zbog toga u očima deteta dobiti veliki minus. Evo, imam lični primer. Moje dete u četvrtom razredu na času likovnog sedi i ne boji crtež koji je završilo jer je zaobravilo tempere. Učiteljica ga pita zašto na odmoru nije otrčao do kuće da uzme, jer mu je kuća jako blizu. On joj je priznao da mu mama ne dozvoljava. I nisam im dozvoljavala. Ako je njegov drug mogao deset kilometara u rancu da nosi tempere, a on zaboravio da ponese, onda neka ispašta zbog svoje zaboravnosti. Što dete pre počne da snosi odgovornost za posledice onoga što je uradilo, biće bolje. Dete će jačati. Dok god mu povlađujemo i pomažemo, to nije pomoć.

Da li su i nastavnici na kraju odabrali da idu linijom manjeg otpora, posebno u vreme onlajn nastave? Pokušavaju li da procene da li je dete nešto samo uradilo ili iza toga stoji roditelj?

– Mislim da jesu. Imam lični primer da su mi roditelji zakazali čas u određeno vreme, onlajn, i ja shvatim da su hteli da pomažem detetu tokom rada na kontrolnom zdatku. Naravno da sam to odbila, na šta su se roditelji naljutili, što me apsolutno nije briga.

Ne znam kada je sve to počelo, valjda onda kada je prestalo da se ceni šta ko zna, već šta ko može i šta ko ima, nezavisno od toga koliko vredi i zato što je mogao da dođe do toga, ali ja ipak jako verujem da ima nade i da će se stvari popraviti.