Na socijalnoj distanci i pre vanrednog stanja

Mališani koji ne razumeju socijalne zahteve, ne umeju da izgovaraju reči, ne shvataju vreme i opasnosti, besprekorno su iskreni.

Oni ne znaju šta je laž. Ne umeju da prevare, ali isto tako, iz vrlo neobjašnjivih razloga, ne možete ih prevariti.

Vrlo važno pitanje razvoja je empatija. Imaju li emaptiju? Nema identične dece i identičnih smetnji. Neko ima vrlo razvijenu vidnu empatiju i to obećava bolji razvoj dok se kod nekog saosećanje ne može ni naslutiti.

Posebna naklonost prema ovim iskrenim i čistim malim ljudima nameće pomalo ironično pitanje - koliko možete biti sigurni da neko ko vam slatkorečivo demonstrira svoju empatiju zaista ima saosećajnost?

Deca koja se ne razvijaju uobičajeno, bez obzira na stepen izgrađene empatije, nepogrešivo upijaju i reaguju na raspoloženje i osećanje bliskih osoba. Lažni osmeh ovde nikad ne prolazi.

Roditelji dece koja imaju smetnje u razvoju su jednako posebni. Hteli to ili ne, postaju vremenom jači, sposobniji, bržih misli i još bržih reakcija. Oni su na stalnom oprezu.

Vandredna situacija su samo dve reči iza kojih stoji strah od bolesti, opasnost od virusa, nikad čistije ruke, cipele ispred kuće, miris alkohola i asepsola, izolacija, život bez prijatelja, rođaka, rođendana...

Vesti se pretvaraju u crnu hroniku, ljudi umiru širom sveta, brojevi u izveštajima svakog dana sve veći, strah je opravdan, a pred roditeljima dece sa smetnjama u razvoju je saznanje da od njihovog trenutnog raspoloženja zavisi i trenutno stanje njihovog deteta.

Kako se u ovoj situaciji snalaze roditelji

Kako biti dobro raspoložen ako dete stereotipno vrti rukom ili peva na kineskom, a virus preti? Život bez mnogo kontakata nije za njih vanredna situacija.

Česte su porodične priče u kojima mnogobrojne familije i prijatelji sve razumeju i podržavaju, ali ne znaju kako bi mogli da pomognu pa bolje da ne smetaju...

Sada izolacija porodica koje se bore za napredak dece konačno ima alibi - vanredno je stanje. Ali ovi mališani vole sve što vole sva deca samo još iskrenije, istrajnije.

Kako im objasniti da odjednom ne smeju da se ljuljaju i klackaju, da park više nije bezbedno mesto, a da je, konačno, sasvim u redu što ne vole gužvu i sklanjaju se od ljudi?

Kako sada staviti masku i gumene rukavice deci koja su osetljiva na dodire ili ne vole kape zbog hipersenzitivnosti?

Naizgled jednostavna pitanja, ali ipak problemi koji u celoj ovoj situaciji pomeraju roditeljima fokus pa i oni, sve više žive okrenuti njihovim vidljivim problemima i ostajući kod kuće sve manje, misle na nevidljivog neprijatelja.

Ipak, deca koja imaju smetnju iz autističnog spektra ne žive u sopstvenom svetu. Oni su ovde, prisutni vrlo i verovatno mnogi ne mogu ni da pretpostave koliko. Ovo je opasno vreme i opasna situacija.

I kao što je mnogim roditeljima bio potreban natčovečanski napor da nauče dete da ne trči sredinom ulice i da saobraćaj zahteva pažnju, a da je visinma opasna, isto tako, sada moraju da im predoče nove opasnosti.

Koliko god roditelji bili oprezni čuvajući i decu i sebe od virusa, bez obzira na smetnju, moraju i deci da objasne da postoji strašan virus, strašniji od zle veštice iz bajke.

Ne zaboravimo aksiom - deca vole red

Vanredna situacija zahteva veću disciplinu koja nema alternativu, tako da je pred roditeljima i jasan zadatak - potrebno je uvesti još veći red u život dece, zahtevati poštovanje novih pravila povećane higijene, ograničenog kretanja, nošenja zaštitne opreme, čuvanja zdravlja.

Uz osmeh, mnogo strpljenja i ljubavi, sve je moguće. I ovo će proći, a borba za napredak dece ne prestaje.