Sičilijana iz „Kavalerije“ u trećem delu „Kuma“

Muzika Kavalerije rustikane je upravo onakva kakva se s razlogom mogla očekivati od inteligentnog i duhovitog pripadnika generacije koja je Vagnera, Gunoa i Verdija imala u malom prstu. On je mogao da zahteva, i dobija, veće instrumentalne sastave za balet nego što je Mocart imao na raspolaganju za svoje najgrandioznije opere i simfonije. A što je mnogo važnije, Maskanjijeva muzika je imala publiku izvežbanu da izdrži neprekidnu i strasnu melodiju namesto živahnih malih alegra stare škole (koji su bili zapravo samo klasično nagizdane žige i hornpajpi) – slušaoce koji se nisu, poput svojih roditelja razmaženih Šporovim hromatskim šećerlemama, iskolačivali čak i nad „previše grubim“ dominantnim septakordima.

Naspram takvih vremešnih rmpalija kojima (primerice) uvertira za Tanhojzera nemaše melodije i harmonski bejaše sva u disonancama koje od instrumentalizacije pravljaše puku buku, Maskanjijevi sledbenici su bili potpuno neopterećeni tako detinjastom probirljivošću i zlovoljom. Što se njih ticalo – Pjetro je komotno mogao da raspali iz sveg harmonsko-instrumentalnog arsenala, pa su se čak i cepidlake suzdržavale od pozivanja na poštovanje „onih zakona forme kojima su se podređivali i najveći majstori, ne smatrajući ih spuštanjem praga dostojanstva“. U prevodu:  i dalje su, kao model oblika i modulacije, imali pred očima nešto poput Hitro skače veverica.

Zbog toga je muzički verizam (italijanska verzija naturalizma) mogao razumnoj pristalici drame i muzike pružiti sijaset živopisnih, blistavih, veštih, neobičnih, a ipak dobro poznatih i popularnih kombinacija i permutacija bogatih „datoteka efekata“ akumuliranih u partiturama od Mocarta do Vagnera i Berlioza. Beše to vek muzike iz druge ruke. 

Štaviše, zapatila se i škola kompozitora – više pesnika i mislilaca nego muzičara – koji su, inspirisani delima zbilja izvornih majstora, izabrali iz čiste ljubavi muziku kao sredstvo izražavanja. Pravi veliki kompozitor je čovek koji je igrom slučaja istovremeno veliki muzičar i(li) veliki pesnik – recimo onaj koji poseduje Bramsovo čudesno uho bez njegovog „četvrtastog“ duha, ili Molijerov dar poniranja u suštinu bez njegove muzičke jalovosti.

Iskorak verista iz ovakvih poetičkih načela uzrokovan je potrebom da se ogoli dotadašnje idealizovano oslikavanje stvarnosti, ali baš do koske. Znači, otvoreno prikazivanje surovih i nelepih situacija, gotovo po pravilu nižih slojeva društva. Neretke su i scene grubosti, nasilja, krvoprolića i ubistava iz strasti. Ova struja u operi je neka vrsta prećutne pobune protiv dotadašnjeg elitizma na sceni gde pripadnici plemstva boluju svoje, katkad frivolne, ljubavne jade. Često se ističe da u verističkoj operi muzika apsolutno prati osećanja i razmišljanja protagonista, pa gotovo nijedan ton ne stoji tu gde jeste samo zato što se fino uklapa u celinu.

I zbilja – ako muziku Seoske časti (kako glasi nikad (ne)usvojeni prevod Maskanjijeve Kavalerije) posmatrate kroz pero jednog običnog puvala sa diplomom nekog od pedagoško-muzikoloških odseka, teško da ćete shvatiti zašto su snažne emocije uzrokovane „postludijumima koji se razrešavaju na pedalnom tonu a, kadenci zadržanoj sa četiri akorda koji čine arpeggio umanjenog septakorda, u kome svaki stupanj služi kao tonika čistog trozvuka“.  A izvesno je da ćete nakon fraza u stilu „izvesno maštoviti, sadržinom bogato ostvaren orkestarski instrumentalizam“ (gde god nađeš zgodno mesto, ti -izam posadi!) –konačno kapitulirati.

No se stoga brže-bolje prihvatite „saundtreka“ Kuma 3 na Jutjubu, ne biste li se osvedočili kako je Karmajn Kopola ljubavnom Sičilijanom i ostalim instrumentalima Kavaleriju „uvaljao“ u kumovski štimung sicilijanskog sela. Ili, kao udžbenički primer kontrapunktski korišćene primenjene muzike, poslušajte kako je Džim Henrikson maestralno oslikao lika boksera (De Niro) u Razjarenom biku Martina Skorsezea jednim od najlepših Intermeca u istoriji muzike.