Zašto plačemo?

Refleksne suze se dešavaju nesvesno. One pomažu da se oči očiste i odbrane od iritanata, uključujući i čestice prašine ili gasa na bazi sumpora koji se oslobađa kada se nožem seče sirov luk. Postoje i emocionalne suze koje nastaju kao odgovor na emocije. Smatra se da su ove suze karakteristične samo za ljudsku vrstu.

Andre Silva, doktorand psihologije na Univerzitetu Minjo u Portugaliji, smatra da emocionalne suze mogu poslužiti kao sredstvo neverbalne komunikacije.
„Bebe plačem signaliziraju svojim majkama da nešto nije u redu. Plač je poziv za pažnju." On smatra da je pogrešno mišljenje da su bebe sposobne da plačem manipulišu odraslima: „Ovakvo mišljenje je pogrešno jer beba nije svesna manipulacije". Na neki način, ovakve bebine suze mogu se svrstati između bazalnih/refleksnih i emocionalnih suza.

Plakanje je izuzetno snažan vizuelni izraz osećanja koji koristimo i pre nego što progovorimo. Najmoćniji razlog za emotivno plakanje jeste ogroman uticaj suza na grupu. Kako dete raste, ono počinje da koristi suze da izrazi emocije, kao što su sreća ili tuga. Te suze mogu da izazovu saosećanje i empatiju kod drugih.

„To je moćan komunikacijski, ali i moćan manipulativni uređaj. Takođe, nekim ljudima plakanje otežava da prikriju svoja osećanja kada su usred ekstremnog emocionalnog stanja", kaže Silva.

„Isplači se, biće ti bolje"

Iako postoje mnogi razlozi zbog kojih bismo mogli plakati, psiholog dr Virdžinija Itog sa Univerziteta Birkbek otkrila je da kada dođe do sukoba ili do gubitka, plakanjem se prenosi uznemirenost, a to može pomoći u formiranju emocionalnih veza sa voljenim osobama. Takođe je otkrila da posmatranje patnje drugih može izazvati suze.

Nakon istraživanja sprovedenog 1980. godine, prema rečima biohemičara i stručnjaka za suze dr Bila Freja, 85% žena i 73% muškaraca kažu da se osećaju bolje nakon plača. Pojedini naučnici ovakvu pojavu objašnjavaju kao specifičnim funkcionisanjem mozga i oslobađanjem određenih hemijskih supstanci koje nastaju usled snažnih emocija. Međutim, neka kasnija istraživanja dovode u pitanje ove tvrdnje. Tako da, iako često mislimo da je dobar plač zdrava katarza, zapravo nema dokaza koji bi to potvrdili.

Ko lakše „prolije suzu"?

Iako je plakanje prirodan odgovor na emocionalni stres, smatra se da su muškarci koji plaču slabi. Opšteprihvaćeno mišljenje je da žene plaču više od muškaraca. To potvrđuju i mnoga naučna istraživanja.

Dok su mali, dečaci plaču više od devojčica. Oko devete godine taj trend počinje da se menja na drugi način. Postavlja se pitanje: koji faktori utiču na ovu promenu?

U časopisu Nacionalna geografija objavljen je članak koji se poziva na istraživanje holandskog psihologa Ada Vingerhoetsa sa Univerziteta Tilberg. On smatra da u ranom detinjstvu sve bebe plaču isto. Kasnije, tokom odrastanja, zbog kulturnog faktora nastaje polna dihotomija. Studije otkrivaju još neke zanimljive činjenice: ljudi plaču više u zemljama gde je to kulturno prihvatljivije i u bogatijim zemljama.

Muškarci uglavnom plaču zbog velikih gubitaka, dok žene više plaču kada su tužne, frustrirane ili ljute. Plačljivost je veća u večernjim satima.

Osim kulturnih i materijalnih faktora, dr Vingerhoets smatra da na polne razlike u učestalosti plakanja utiče i nivo testosterona kod muškaraca, a kod žena nivo prolaktina.

Dr Virdžinija Itou je tokom istraživanja otkrila da se muškarci osećaju zbunjeno i razdraženo u prisustvu osobe koja plače. Nasuprot tome, žene se u tim situacijama ponašaju saosećajno, tako da ne iznenađuje što oba pola kažu da više vole da plaču pred ženom i što je žensko „rame za plakanje" prihvatljivije.