Priče iz Ostina

Snovi iz detinjstva su nešto što nas vodi kroz čitav život. Što su jači i što je življe dete u nama, imamo i veće šanse da te snove ostvarimo. Onima koji svoj život ne mogu da zamisle bez dobre muzike verovatno ne treba posebno predstavljati Vladimira Skočajića Skoču. Brojni su poslovi koje je radio ‒ bio je voditelj, di-džej u Radiju B92, urednik Hit strane Politikinog zabavnika... a sve te Skočine aktivnosti objedinila je ljubav prema muzici i reči. Studirao je književnost na Filološkom fakultetu i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Muzika je bila jača i inspirativnija, tako da je preovladala kao njegov životni izbor. Prošle godine je dobio zelenu kartu i kao i mnogi ‒ život sa porodicom potražio izvan Srbije. Trenutno živi i radi u Ostinu u Teksasu, odakle ljubitelje svojih priča svake nedelje obraduje na Fejsbuku ili drugoj društvenoj mreži još jednom dobrom kratkom pričom.

Pred odlazak iz zemlje rekli ste: „Kada sam bio klinac, maštao sam da imam svoj radio, maštao sam da radim intervjue sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i da mi ceo život bude muzika". Na odluku da odete iz Srbije, poput mnogih, uticala je i situacija u zemlji. Koliko u takvim presudnim, životnim situacijama odlučuju i pomažu naši snovi?

‒ U Ameriku sam pre svega otišao jer sam dobio zelenu kartu na lutriji. U suprotnom bih verovatno zauvek ostao tu. Ne zato što mi je u Srbiji bilo super, već jer nisam imao način da odem. Sam odlazak ima veze sa toliko stvari, ne može se svesti na jednu. A to „situacija u zemlji" je verovatno na nekom imaginarnom jeziku prevod reči Srbija. Tu je neka „situacija" otkad znam za sebe.

Vizija o tome šta nas negde čeka najčešće se menja kada do tog mesta stignemo, bilo da je reč o pozitivnom, bilo negativnom iskustvu. Kaže se da čovek sebe najbolje spozna kada se izmesti iz svoje sredine. Kakvo je vaše iskustvo?

Pomaže li muzika u prevazilaženju životnih problema?

‒ Samo koji dan pre odlaska iz zemlje napunio sam 40 godina, tako da ne mogu reći da se nisam baš poznavao sa sobom. Moje predstave o Americi pre nego što sam došao i sada kada sam u njoj, ne razlikuju se mnogo. Svi jure za parama, ciframa i poslovima. Ali ako mnogo voliš nešto, i ako si baš dobar u tome ‒ i onda i sad mi je izgledalo da se ovde to više ceni nego u Srbiji npr. No, tek sam došao, nisam se praktično ni izuo, videćemo šta će vreme reći na to. Što se muzike tiče, ona pomaže uvek i svuda. Bez nje bi život bio besmislen.

Bar jednom nedeljno svoje pratioce i čitaoce obradujete dobrom kratkom pričom. Danas se Vaše priče šire i na stranama domaćih novina. Čini se da je trebalo da odete pa da se više piše i govori o Vama. Čitaoci prepričavaju priče o starom kadilaku, slepoj devojci u autobusu ili pogledu sa sprata hotela u kome radite. Sve su žive, jasne i pune emocija.

Da li su, pored talenta, za kratku priču potrebni osećaj za trenutak, intuicija ili još nešto?

‒ Iskreno, ne znam šta je tačno potrebno. Pišem onako kako osećam i dok to radim, sve vreme mi je u glavi neki imaginaran ja koji to čita. U samom trenutku stvaranja, bitno mi je samo njegovo mišljenje i da njemu ne bude dosadno to što sam napisao. Isti princip je i sa pravljenjem radijske emisije. Biram muziku koju bih voleo da meni neko u tom trenutku pušta na radiju. A kad su priče u pitanju, tu je valjda važno da stvari sagledavaš iz više uglova. Santa leda koja viri iz mora je često manja, a nekad i veća, od onog ledenog dela ispod površine vode koji se ne vidi. Takve stvari me inspirišu, bilo da sam u Braće Jerković ili u južnom Ostinu.

Boravak u Ostinu nije dug. Međutim, iznedrio je već sjajne priče. Da li mislite da možda tu možete ostvariti svoje snove i da li posle male vremenske distance imate neku poruku za one koji poput Vas žele dalje ‒ šta da slede u svom životu?

‒ Ne znam da li mogu da ostvarim svoje snove. Nadam se tome, mnogo bih voleo da se to desi. Svašta je potrebno da se nađe u pravo vreme na pravom mestu da bi oni izašli iz jastuka. Mnogo toga moram da uradim pre nego što na engleskom jeziku najavim Boba Dilana na radio-talasima u Teksasu. Šta, kad i kako, odgovor znaju kalendari koji su sad u štampi. A savete ne volim da delim. Neka svako sledi šta želi da sledi.