Umetnost umetnosti

Sadržaji koje umetnici predstavljaju često su potpuno isti. Od neolita su to ljubav i smrt, razočaranje, strah, bol, radost... Ali menjaju se forme, načini izražavanja. I svaka generacija i svaki umetnik ponaosob traga za nekom svojom formom.

Bilo da ste toga svesni ili ne, okruženi ste različitim oblicima umetnosti. To može biti neka skulptura, slika, fotografija, ili pak nešto od čega potpuno zavisimo a ne smatramo da je isto oblik umetnosti. Umetnost ‒ kao i rad, proizvodnja, egzistencija, religija, seks, nauka, filozofija ‒ pripada kulturi.
Bez kulture i svega što čini kulturu, ona i ne postoji. Umetnost simbolički predstavlja našu interakciju sa prirodom, sa stvarnošću i okruženjem.

Umetnost je lepota. Umetnost je istina. Umetnost je stvaralaštvo i zato ona zahteva celog, potpunog čoveka, čitavu njegovu svest, osećajnost, iskustvo, podsvest. Jer, njen stvaralački karakter zahteva i jednu naročitu sposobnost uživljavanja u motiv, i to sposobnost punu fantazije, i moć da se to uživljavanje izrazi. U tom smislu je za razumevanje umetnosti potrebno razumevanje tog „jezika umetnosti". A publika, da bi razumela delo, mora da zna taj „jezik". Drugim rečima, teško ćemo doživeti umetnost ili umetničko delo ako nismo sposobni da otkrijemo „šta je umetnik hteo da kaže". Međutim, u savremenoj umetnosti imamo jedan divergentan pristup, pa često umetnici stvaraju delo u kojem ništa ne žele da kažu, puštajući publiku da sama očitava svoje značenje. To je poseban put koji zapravo publiku dovodi u poziciju kostvaraoca ili nekog ko je umetnikov saučesnik. To je osobina konceptualne umetnosti. Ako vas neko pozove na neku postavku konceptualne umetnosti, moguće je da ćete biti poprskani različitim bojama, ili da će vam prosuti na glavu perje itd. Dakle, moraćete nekako da učestvujete u tom malom „ritualu" jer bez vas bi ta umetnost predstavljala onu klasičnu umetnost koja se dešava u pozorištu, na primer. Ali i učestvovanje u tim predstavama, gde je samo delo odvojeno od publike, u stvari je deo neke prošlosti a ljudi i to vole. Čovek jednostavno uživa u tome da sedi i da posmatra bajku koja se odvija pred njegovim očima.

I zato se kvalitet umetničkog dela obično procenjuje na osnovu toga koliko stimuliše ‒ kakav utisak ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri se to delo ceni, kakav uticaj delo ima danas ili je imalo u prošlosti. Većina umetničkih dela koja se generalno smatraju remek-delima poseduje ove atribute.

Definicija koju je dao Lav Tolstoj kaže: „Umetnost je ono ljudsko delovanje kojim pojedinac drugima svesno prenosi svoja osećanja i iskustvo putem određenih spoljnih znakova, da kod drugih, koje njegovo delo dotakne, izaziva ista ta osećanja i doživljaje". I Renoar kaže da umetničko delo mora da vas zgrabi, uvuče u sebe i odnese daleko. Ono je sredstvo kojim umetnik predaje svoju strast.

Svaki čovek ima manje ili više razvijenu sposobnost da prima utiske i oseća lepotu jednog dela ali mali broj je sposoban da iz mase utisaka, misli i osećanja iščupa jednu posebnu vrstu istine o svetu i ljudima.
Jer, umetnost je uvek istina.