Slušati telom, plesati srcem

O stvaralaštvu i pedagoškom radu razgovarali smo sa umetnicom Sanjom Krsmanović Tasić („Hleb teatar") koja je iskustvo stekla na radionicama Smilje Mandukić.

Danas postoje različite forme savremenog plesa. Kakav je bio Smiljin pristup u otkrivanju čarolije koju stvara pokret tela?

‒ Smiljana je konstantno tragala za novim izražajnim formama u modernoj igri. U njenim koreografijama telo igrača postaje instrument izuzetne ekspresije i njegovim svojevrsnim govorom ‒ kroz lagane pregibe, vizuelno dopadljivo razvijanje igračkih linija, sugestivni ples ruku ‒ iskazuju se filozofska razmišljanja o čovekovom odnosu prema stvarnom svetu i svetu njegove mašte, koji se uzajamno prepliću.

Uzmimo u obzir da je Smiljana rođena početkom 20. veka, 1908. godine u Beču. To je vreme secesije, nekoliko godina pre Velikog rata, belle époque... Rano je ostala bez majke pa je neko vreme provela kod tetke u Vršcu, gde će kasnije upoznati Olgu Šmatkovu, solistkinju Beogradskog baleta poreklom iz Rusije. Na njenim časovima se upoznavala sa umetničkom igrom. To su već bile dvadesete godine, vreme između dva svetska rata.

Beč, mnogo mogućnosti zapadnog sveta i život sa ocem svakako su uticali na Smiljine prve korake u svetu umetnosti. Koje biste bitne momente izdvojili iz tog perioda njenog života?

‒ Pošto joj je otac stalno živeo u Beču, tamo je završila srednju školu. Francuski jezik je usavršavala u jednom ženskom pansionu u okolini Pariza, a balet je sasvim slučajno ušao u njen život. Potom, upisuje najbolju baletsku školu u Beču, koju je tada vodila bivša primabalerina Bečke opere, Cecilija Čeri. Kasnije nastavlja usavršavanje kao student bečke Akademije za izvođačku umetnost i upoznaje neke od vodećih ličnosti u svetu plesa. Život na Zapadu između dva svetska rata pružao je mnoge izazove.
Bavljenje nekom vrstom umetnosti u to vreme nailazilo je često na otpor roditelja koji su zahtevali konkretnije zanimanje. Smiljana je još za vreme studija izvodila solističke plesne koncerte u Beču, Gracu, kao i pred svojom publikom u Vršcu 1927. godine. Po tadašnjoj modi, a i zbog strogosti oca, uzela je umetničko ime „Beba Be".

Putevi na polju karijere na Zapadu ukrstili su se sa onima koje je krčila u Beogradu?

‒ Prva predstava u Beogradu ‒ Smiljin igrački debi bio je 1928. godine. Tada je imala 20 godina. Igrala je kratko i u Narodnom pozorištu u Beogradu, tada je beogradski balet bio veoma dobar zahvaljujući ruskim balerinama. Ipak, nije bilo igračkih uloga koje bi odgovarale Smiljinom plesnom obrazovanju.

Godine 1931. od Ministarstva prosvete u Beogradu dobija dozvolu za otvaranje sopstvene škole „za ritmiku i plastične igre". Po ugledu na Bečki radio, svakog jutra na Radio Beogradu emitovali su časove gimnastike, koji su bili veoma popularni, to je bilo godinu-dve pred Drugi svetski rat. Međutim, novi momenti na istorijskom planu odrazili su se na Smiljin lični život. Izbio je rat i fašističke bombe su uništile njen stan i studio aprila 1941. godine. 

Svoju pedagošku delatnost Smilja je nastavila na Muzičkoj akademiji do 1946. godine predajući ritmiku, odnosno scenske kretnje na dramskom odseku. Od 1947. do 1949. godine predaje u filmskoj školi, a nakon toga zajedno sa baletskim pedagozima Ninom Kirsanovom, Radmilom Cajić, Miletom Jovanovićem, Olgom Grbić Tores, Sonjom Dojčinović, Danicom Živanović predaje u gradskoj baletskoj školi „plastične igre" kao pedagog modernog baleta, odnosno ritmike.

U profesionalnom smislu, Smiljana Mandukić je bila povezana i sa Magom Magazinović?

‒ Da, 1955. godine na preporuku Mage Magazinović, koja je osnovala modernu igru u Beogradu, prelazi u KUD „Abrašević", gde u radu s amaterima ostvaruje veoma vredne pedagoške i koreografske rezultate.

Iz neiscrpne umetničko-istraživačke potrebe, pojavila se njena samostalna baletska grupa „Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić", čijem je imenu kumovao Bojan Stupica 1961. godine. Grupa se nametnula kao kreativna, prepoznatljiva i jedinstvena na ovim prostorima.

Po Smiljinom kazivanju, najzadovoljnija je bila koreografijama koje su povezane sa dramatičnim temama, jer je volela snažnu muziku i dramu. Česta preokupacija bila je i dramatičnost ljudskog stradanja. Brojne predstave i tačke izvedene su u tom duhu. „Smrt majke Jugovića" (muzika Stanojla Rajičića), „Zapevka" na muziku simfonijske poeme „Ćele kula" (muzika Dušana Radića), „Epitaf za Kir Stefana" (muzika Vojislava Bubiše Simića), „Katarzis" (muzika Zorana Hristića) i dr.

Smiljana je imala bogat umetnički život, preminula je 1992. godine u Beogradu. Sećanje na nju i dalje drže u srcu njeni studenti. Udruženje baletskih igrača Srbije postavilo je 2007. godine spomen-ploču na Trgu Nikole Pašića 12, na zgradi u kojoj je stanovala, a 2011. godine ustanovljena je Nagrada „Smiljana Mandukić" koja se dodeljuje za najbolju interpretaciju savremene igre.