Josif Samuilovič Šklovski

Josif Samuilovič Šklovski je rođen u Gluhovu, u Ruskom carstvu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Po završenoj srednjoj školi neko vreme je bio predradnik na izgradnji bajkalsko-amurske železnice. Nakon toga se upisao na Moskovski univerzitet, gde je diplomirao fiziku 1938. i otpočeo poslediplomske studije na Šternbergovom astronomskom institutu - ustanovi u kojoj će potom raditi do kraja života. Zajedno sa mnogim drugim sovjetskim naučnicima, Šklovski je učestvovao u slavnoj ekspediciji istraživačkog broda „Gribojedov" u Brazil 1947. godine. Cilj ekspedicije bilo je posmatranje Sunčeve korone za vreme pomračenja Sunca. Njegova zapažanja i tumačenja dala su ogroman doprinos razumevanju fizičko-hemijskih procesa u koroni ‒ tokova plazme usmeravanih magnetnim poljima poteklim od strujanja naelektrisanih čestica i sledstvenog isijavanja elektromagnetnog zračenja u opsegu radio-talasa. Na osnovu toga, takođe je postalo jasno da je temperatura Sunčeve korone zaista ogromna ‒ reda veličine milion stepeni Kelvina. Šklovski je, pored toga, pružio detaljno fizičko objašnjenje nastanka nekih od karakterističnih linija u Sunčevom svetlosnom spektru i prvi zapazio značaj Sunčevog zračenja u rendgenskom opsegu talasnih dužina za formiranje Zemljine jonosfere.

Svoj najveći doprinos istoriji nauke Šklovski je ipak pružio na polju teorijske astrofizike. Prvi je razvio matematički model kadar da razluči dve glavne vrste izvora radio-talasa u Mlečnom putu - netoplotne i toplotne izvore. Pritom je predvideo postojanje toplotnih izvora čija talasna dužina odgovara atomu vodonika, a ti su izvori nedugo zatim zaista i pronađeni, odigravši višestruko značajnu ulogu u potonjim naučnim istraživanjima. Tri verovatno najslavnija otkrića Šklovskog vezana su za radio-talase iz dubina naše galaksije: rad iz 1953. u kom je pokazao da maglina Raka predstavlja ostatak nakon eksplozije supernove, objasnivši isijavanje tog izvora ubrzavanjem naelektrisanih čestica magnetnim poljem (što je poznato kao sinhrotronski mehanizam); analizu takozvanih planetarnih maglina iz 1956, kojom je pokazao da one potiču od odbačenih spoljašnjih slojeva omotača zvezda crvenih džinova i da, uprkos nazivu, nemaju nikakve veze sa planetama; i najzad, ispravan zaključak naveden u radu iz 1967. kako zračenje zagonetnog objekta Škorpija H-1 potiče od materijala privučenog ka nama nevidljivoj neutronskoj zvezdi. Poslednji rad i danas budi utoliko veće divljenje što je bio napisan pre nego što je Džoslin Bel, iste godine, otkrila pulsare - rotirajuće neutronske zvezde koje su se, između ostalog, ispostavile kao fizička podloga opisane pojave.

Kao jedan od retkih naučnika svog vremena koji je shvatao potencijalnu nastanjenost drugih svetova kao ozbiljno naučno pitanje, Šklovski se ubraja među petoricu pionira astrobiologije - zajedno sa Kokonijem, Morisonom, Drejkom i Seganom. Upravo je Karl Segan preveo popularnu knjigu Šklovskog Vselennaя, žiznь, razum na engleski jezik pod naslovom Intelligent Life in the Universe. Reč je o delu koje je Šklovskom donelo veliki ugled i koje je znameniti poljski pisac i filozof nauke Stanislav Lem svojevremeno ocenio kao jedno od ključnih razmišljanja o životu u vasioni. Knjiga je i danas veoma popularna i ni po čemu se ne može nazvati zastarelom, bez obzira na to što je umnogome prethodila onome što danas nazivamo „astrobiološkom revolucijom". Šklovski je zastupao gledište da u kosmosu postoje milijarde potencijalno nastanjivih svetova - hipotezu čija je plauzibilnost u međuvremenu znatno narasla zahvaljujući otkrićima mnoštva planeta izvan Sunčevog sistema, o čijem postojanju u doba Šklovskog, usled nepostojanja dovoljno osetljivih instrumenata i metoda, naprosto nije bilo opipljivih svedočanstava. Svestrani naučni vizionar je takođe u više navrata isticao da su vrhunska dela naučne fantastike istinski zlatni rudnik ideja i inspiracije u traganju za novim saznanjima. Ponosio se uticajem koji su u detinjstvu i mladalačkom dobu na njega ostvarila dvojica rodonačelnika tog žanra - Žil Vern i Herbert Džordž Vels.

Josif Šklovski bio je i postojani borac za ljudska prava i dostojanstvo nauke i naučnika. Usled odvažnosti da kritikuje pojedine aspekte međunarodne politike Sovjetskog Saveza i zdušne podrške borcima protiv represije kao što su bili Kronid Ljubarski i Andrej Saharov, Šklovski je uvek bio na ivici da ga proglase za disidenta i javnog neprijatelja, te mu je neretko bivala uskraćivana mogućnost da putuje u inostranstvo na naučne skupove. Uprkos tome, ostao je upamćen kao naučnik i mislilac čiji su britak um, maštovito sagledavanje problema i dubok smisao za humor podjednako cenile kolege na Istoku i Zapadu. Svoja stremljenja putevima saznanja nasuprot brojnim preprekama i iskušenjima, začinivši ih mnogobrojnim duhovitim opaskama i anegdotama, Josif Samuilovič Šklovski sažeo je u popularnoj knjizi pod naslovom „Pet milijardi flaša votke do Meseca".