Korisno laganje u umetnosti

Čitava istorija svih primenjenih umetnosti u Evropi samo je spisak sukoba između našeg vlastitog duha, sklonog podražavanju, i orijentalnog, koji izvorno ne prihvata podražavanje, koji voli umetničke konvencije i odbija realno prikazivanje bilo čega iz prirode.

Gde god je vladao ovaj potonji, u Vizantiji, na Siciliji ili u Španiji, kroz neposredan dodir, ili posredstvom krstaša u drugim delovima Evrope, ostala su nam divna i maštovita dela u kojima su vidljive stvari iz života preobličene u umetničke konvencije, a ono čega u životu nema izmišljeno je i oblikovano njemu za ushit.

Kad god smo se vratili Životu i Prirodi, smatra i Oskar Vajld, naše delo je uvek postajalo prosto, obično i nezanimljivo:

„Savremena tapiserija, sa svojim atmosferskim efektima, doteranom perspektivom, širokim prostranstvima pustog neba, sa svojim pouzdanim i brižljivim realizmom, nema nimalo lepote. Nemačko slikano staklo zaista je grozno. Naši tepisi i ćilimi od pre dvadeset godina, sa svojim svečanim, turobnim istinama, praznim obožavanjem prirode, sa svojim jadnim oponašanjem vidljivih stvari, postali su, čak i za malograđanina, predmet smejanja."

Cela istina o tome je ova: prava škola za učenje umetnosti nije Život nego Umetnost.

Međutim, izmrcvareno dosadnim i poučnim razgovorima onih koji nemaju ni smisla za preterivanje ni zanesenjačkog duha, umorno od pametnog čoveka čije se uspomene uvek zasnivaju na dobrom pamćenju, čiji se iskazi nepogrešivo kreću u granicama verovatnog, a koji je u svakom trenutku siguran da će ga podržati prvi malograđanin koji se tu zatekao ‒ Društvo će morati, pre ili kasnije, da se vrati svom izgubljenom vođi, kultivisanom i očaravajućem lažovu, kaže Vajld.

Stoga što je njegov cilj jednostavno da očara, ushiti, priušti zadovoljstvo. On je osnovna podloga civilizovanog društva, i bez njega je banket, čak i u palati velikaša, dosadan kao predavanje u Kraljevskom društvu ili rasprava u Udruženju književnika.

Zato je ono što nam je svakako dužnost da učinimo ‒ da povratimo u život tu staru veštinu Laganja. Ne samo onu bezazlenu, ljupku vrstu laganja kojom amateri vaspitavaju publiku po porodičnim skupovima (kao nekad na kritskim gozbama). Postoje mnogi drugi oblici.

Laganje u Platonovoj „Državi" 

Laganje da bi se stekla neposredna lična korist, na primer ‒ laganje sa moralnim opravdanjem, kako se obično kaže ‒ iako je u poslednje vreme na prilično lošem glasu, kod antičkog sveta bilo je izuzetno omiljeno.

Laganje radi dobrobiti mladih, što je osnova kućnog vaspitanja, mi još uvek prihvatamo sa oklevanjem, a njegove prednosti tako su sjajno istaknute u početnim knjigama Platonove „Državeˮ da ovde nema potrebe zadržavati se na njima. To je način laganja za koji Vajld tvrdi da „svaka dobra majka ima naročitu sposobnost, ali, iako bi mogao još mnogo da se razvija, Ministarstvo obrazovanja ga žalosno previđa".

Jedini oblik laganja koji u potpunosti izmiče prigovorima jeste laganje radi laganja, a njegov najviši domet je Laganje u Umetnosti. „Baš kao oni što više vole istinu nego Platona ne mogu da kroče dalje od praga njegove Akademije, tako i oni kojima Lepota nije draža od Istine nikad ne upoznaju najskrovitije svetilište Umetnosti", zaključuje estetičar u knjizi „Propast laganja", te nastavlja:

„Međutim, lažov neće biti dobrodošao samo u društvu. Umetnost, pobegavši iz tamnice realizma, potrčaće mu u susret da poljubi te lažne, divne usne, znajući da samo on poseduje veliku tajnu svih njenih vidova ispoljavanja, tajnu da je Istina, u potpunosti i apsolutno, pitanje stila; dotle će Život ‒ jadan neuverljiv, nezanimljiv ljudski život ‒ umoran od svojih ponavljanja u korist gospodina Herberta Spensera, marljivih naučnika i drugih kompilatora statističkih podataka, krotko da ga prati kako bi pokušao da oponaša, na svoj vlastiti, jednostavan i priprost način, neke od divota o kojima on govori.

Nema sumnje da će uvek biti kritičara koji će delo mašte da procenjuju iz svog totalnog odsustva mašte, citirajući, na primer, onu izanđalu Šekspirovu rečenicu o tome da Umetnost treba da bude ogledalo Prirode, zaboravljajući pritom da je Hamlet izgovorio tu nesrećnu frazu upravo da bi ubedio prisutne da na sve što je u vezi s umetnošću gleda kao maloumnik. To je samo dramska replika i smatrati je za Šekspirov stvarni stav prema umetnosti bilo bi isto što i smatrati Jagove govore za njegove istinske stavove o moralu."