Osnivanje Beogradske opere

Od prvog dana života Narodnog pozorišta, muzika je bila zastupljena na njegovoj sceni. Već na otvorenju (10. novembra 1868) svirana je „Srpska uvertira" Dragutina (Antonija) Reša, i otada je, kao i u tolikim teatrima sveta, bilo sasvim normalno da ansambl izvodi svaku vrstu komada, pa i sa pevanjem i sviranjem.

Tako su došle na red i operete i opere, počev od Jenkove „Vračare" (21. aprila 1882) i posrbljene opere „Jovančini svatovi" Viktora Masea, preko niza Ofenbahovih opereta, kao i onih „klasičnih" („Lepa Galatea", „Đak prosjak", „Slepi miš"), te od prve prave opere „U bunaru" od Blodeka (29. novembar 1894), preko „Na uranku" Biničkog, do „Kavalerije rustikane", „Pajaca" i „Prodane neveste".

Još se 1901. godine, za vreme Nušićevog upravnikovanja, pomišljalo na „Karmen" - čak je i prevod bio naručen od Dragomira Brzaka. Pozorišnim zakonom (od 27. maja 1911), a odmah potom (15. juna) i Uredbom o Narodnom pozorištu ‒ pitanje opere, i uopšte muzike, uklopljeno je na najprirodniji način u njegovo tkivo, kao njegov sastavni i nerazlučivi deo. Tako se opera, najpre kao „pogon", a zatim i kao „ustanova", bez ikakvih formalnih zakonskih prepreka ili osnivačkog ustoličenja, mogla uvesti u život, što će se i stvarno zbiti.

Upravo je te, 1911. godine opersko pitanje izašlo iz okvira čisto kulturnog i muzičkog, i to gostovanjem Zagrebačke opere. Jer, sav se Beograd našao pred činjenicom zaostajanja iza jednog neslobodnog grada i nepostojeće države, što je bio veliki nacionalni i državni greh, te je silinom svekolikog napretka Kraljevine Srbije moralo biti otklonjeno, i u interesu njenog prestiža i uloge pijemonta koju je na sebe uzela.

Čak je jedanaest uvodnika u beogradskim listovima bilo posvećeno žučnoj raspravi na temu modaliteta stvaranja nacionalne opere. U stručnim krugovima takođe se „baratalo" različitim argumentima. Tako je Petar Krstić pisao da „mi imamo nešto dramske i pozorišne umetnosti, imamo i zingšpil, pa ćemo možda u dalekoj budućnosti doći i do opere. Samo se mora ići, a ne skakati". Kontra takvom „lagana šetnja- pristupu" jeste onaj koji je ne samo zastupao, već i uspešno sprovodio Stanislav Binički, vojni kapelnik i osnivač Beogradskog vojnog orkestra, saosnivač Srpske muzičke škole i osnivač škole „Stanković".

Sudbinski shvativši imperativ „sada i odmah", on će sa grupom entuzijasta oko sebe ostvariti prava čudesa tokom 13 meseci, izvodeći čitav jedan operski repertoar, počev od „Trubadura", preko „Toske", „Čarobnog strelca", do „Vertera" i „Minjone", sa 58 predstava. Ako se zna da je on taj podvig izveo sa nekoliko pevača-glumaca (Draga Spasić, Teodora Arsenović, Vojislav Turinski, Rudolf Fejfar, Aleksandar Tucaković), sa minijaturnim horom i krnjim vojnim orkestrom, svojom suprugom Miroslavom (kao korepetitorom), i Stevanom Hristićem, dirigentom-početnikom, i to u okolnostima aktuelnog rata sa Bugarskom, čitavom se tom pregnuću moraju pridati herojske razmere.

Na čelu tog poduhvata stajao je kao obelisk „Trubadur" sa svoje 23 predstave, stalno pred rasprodatom kućom, tako da je list „Odjek" zaključio: „Prva predstava ʼTrubaduraʼ ima svoje naročite važnosti za muzičko pitanje našeg Narodnog pozorišta. Posle ove predstave može se smatrati da će muzika u većoj meri ući u stalni repertoar". Tu opersku svečanost, utoliko veću jer je obavljena u stogodišnjici Verdijevoj, u času kad su preko tog genija mnogi velovi prebacivani sa željom da se proglasi za poslednjeg kompozitora „na smrt osuđene opere", neki hroničari označavaju osnivačkom. Dakle, 24. april 1913, a ne 11. februar 1920, danom premijere „Madam Beterflaj", koji drugi autori zastupaju.