Dočaravanje Uzvišenog i Lepog

„Priroda nam je podarila dva genija kao pratioce kroz život. Jedan od njih, ugodan i vedar, skraćuje nam svojom živahnom igrom naporno putešestvije, olabavljuje nam lance nužnosti i vodi nas kroz radost i šalu do najopasnijih mesta, gde moramo delovati kao čist duh i zbaciti svaku telesnu ljušturu, sve do spoznaje istine i ispunjenja dužnosti. Tu nas napušta, zato što je čuvstveni svet njegovo jedino polje, i dalje od toga nas ne mogu odvesti njegova zemaljska krila. Ali tu stupa onaj drugi, ozbiljan i ćutljiv, koji nas snažnom rukom vodi sa one strane duboke provalije. U prvom od ova dva genija prepoznajemo osećanje za Lepo, a u drugom pak osećanje za Uzvišeno. Lepo je već izraz slobode, ali ne one koja nas uzdiže iznad snage prirode i oslobađa nas svakog telesnog uticaja, već one koju mi imamo kao ljudi unutar prirode. Osećamo se slobodnim u Lepoti, zato što su čulni nagoni u harmoniji sa zakonom razuma; osećamo se slobodnim u Uzvišenom, zato što čulni nagoni nemaju uticaja na zakonodavstvo razuma, stoga što ovde deluje duh kao da nije podvrgnut drugim zakonima sem sopstvenim. 

Osećanje za Uzvišeno je raznoliko osećanje. Sastoji se od osećaja trpljenja, koji se u svom najvišem stepenu manifestuje kao drhtaj, i od osećaja čile vedrine, koji se može uzdići do entuzijazma i, iako ono nije baš u potpunosti zadovoljstvo, suptilne duše stavljaju ga ispred svakog zadovoljstva.

To jedinstvo dva međusobno suprotna osećaja u jednom jedinom osećanju pokazuje nam na nepobitan način našu moralnu nezavisnost. U stvari, pošto je apsolutno nemoguće da se isti objekat nalazi prema nama u suprotstavljenim odnosima, proizlazi zaključak da se mi sami prema tom objektu nalazimo u različitim odnosima; shodno tome u nama moraju biti ujedinjene dve suprotne prirode, koje su zainteresovane na potpuno suprotan način za predstavljanje samog objekta.

Preko osećanja Uzvišenog mi se uveravamo da se stanje našeg duha ne prilagođava nužno stanju čula, da zakoni prirode nisu nužno i naši zakoni, i da mi u sebi imamo jedan autonoman princip, nezavisan od svih čulnih nadražaja. Objekat uzvišenosti je dvojak. Ili ga vezujemo za našu intelektualnu snagu i podležemo u pokušaju da stvorimo njegovu sliku i koncept; ili ga vezujemo za našu životnu snagu i posmatramo ga kao moć, suprotstavljenu našoj koja se gasi."

Romantičarski senzibilitet zatečen je jednim problemom - kako da se doživljaj uzvišenosti pred prirodnim pojavama umetnički predstavi? Umetnici će se oprobavati na mnoge načine, slikanjem ili pripovedanjem (pa čak i muzikom) u traženju izraza za olujne prizore, beskrajna prostranstva, ledene glečere ili burna osećanja.

U svim ovim slučajevima, slikarstvo, više nego predstavljanje prirode u trenutku Uzvišenosti, teži prikazivanju (uz naše učestvovanje) našeg doživljaja Uzvišenosti.

Sa kojim postignućem uspešnosti - prosudite sami.