Umetnost samoukih vizionara

Svedoci smo poslednjih godina velikog interesovanja koje izaziva marginalna umetnost, ili, kako to mnogi poznavaoci kažu, ʼumetnost autsajderaʼ.

Širom sveta osnivaju se galerije i muzeji u kojima se čuvaju i izlažu dela samoukih umetnika. Ova pojava se može razumeti kao sigurni pomak u načinu shvatanja vizuelne, pre svega, likovne umetnosti, tako da se danas može govoriti o svojevrsnom svetskom fenomenu.

Koliko god su ovi umetnici tzv. „sirove vizije" u prošlosti bivali na marginama zvanične umetnosti, mnogi muzeji i galerije učinili su da njihova dela silaze sa margina i pronalaze svoja dostojna mesta u dosadašnjem konceptu shvatanja umetnosti uopšte.

U ambijentu razorenih vrednosti i odnosa u svetu, ugrožen je i human odnos prema čoveku. To uvek izaziva reakciju svakog slobodnog uma, a pre svega čoveka čije je polje umetničko-vizuelno izražavanje. Naše društvo nije ostalo pošteđeno turbulencija novog doba, a mnogi umetnici-autsajderi dali su odgovor kroz svoja dela.

Kao i širom sveta, i u našoj zemlji postoje galerije koje okupljaju samouke umetnike. Muzej naivne i marginalne umetnosti u Jagodini najznačajnija je institucija te vrste kod nas, i ujedno najveća na Balkanu. Ova institucija znalački i sa retkom pažnjom okuplja umetnike koji su odavno doživeli priznanja i izašli iz izolacije.

Takođe, ova institucija svojim radom kultiviše stavove prema marginalnoj umetnosti, demistifikuje zablude i predrasude i otklanja nedoumice o istinskim vrednostima samoukih vizionara. Zahvaljujući tome, domaća publika, kao i publika širom sveta, spoznaje kvalitete marginalne umetnosti i prihvata ovaj fenomen kao ravnopravnu umetničku pojavu.

Nezajažljivost u trci za političkom i ekonomskom moći i materijalnim prosperitetom stvara jednoličnost i ropstvo institucionalizovanim stavovima. To se očitava u svakoj vrsti ljudske komunikacije, pa i u komunikaciji umetnika sa spoljnim svetom.

Otuda je pojava marginalne umetnosti koja ne koketira sa zvaničnim merilima i ne podilazi zvaničnoj kritici uz prikrivene marketinške težnje, dragocena kao odjek slobodnog izražavanja i kao klica pokreta koji se odupire otuđenosti i traži put ka istinskoj čovekovoj slobodi.

I na kraju, postavlja se večito pitanje estetike i njenog poimanja, kao i da li umetnost (ovde mislimo na vizuelnu marginalnu umetnost) uopšte treba da teži lepoti koja je strogo definisana. Ostavimo, ipak, da sama umetnost i njeni tvorci i dalje traže odgovor na ovo pitanje.