Umesto hemikalija „prirodni pesticidi“ – kopriva, bubamare...

Poljoprivredna proizvodnja moguća je i bez primene pesticida i veštačkih đubriva, odnosno - uz pomoć drugačijih mehanizama zaštite i prihranjivanja. Na organskoj farmi u Barajevu, oslanjaju na prirodne metode u borbi protiv štetočina.

Na otvorenim poljima i plastenicima, gaje se voće, povrće, žitarice i začinsko bilje, koji se, između ostalog, štite agrotehničkim merama kao što je plodored. Tu meru možemo opisati kao dobrosusedske odnose između biljaka, u kojoj jedna biljka drugu štiti od štetočina.

Kopriva i bubamare

Miodrag Radivojević, vlasnik organske farme kaže da u svrhu zaštite koriste nanu, bosiljak i duvan. „Kada je veliko opterećenje, onda se pusti kesica buba koje jedu grinje. Skupljamo kad možemo bubamare i one crvene lipove bubice... Ima raznih načina, da ne mora čovek da koristi hemiju“, dodaje Radivojević.

Među biljkama koje se koriste za zaštitu, ali i hranjenje drugih biljaka, kopriva zauzima posebno mesto. Sveže ubrana kopriva se potopi u vodi, a potom meša sa belim lukom. Na taj način se dobija „prirodni pesticid“.

Takav „organski“ način proizvodnje zahteva dosta vremena i rada, jer se zasadi svakodnevno moraju proveravati i čistiti od štetočina, kako bi prinosi bili na zadovoljavajućem nivou.

„Dodajemo stajnjak i zeolit, ali ima 10 do 15 posto ploda koji na kraju nije dobar i koji odstranjujemo, kao i lišće da se ne šire bolesti. Zato radnici prvo svakog dana ovde sve obilaze i čiste. Naši plodovi nisu tako sjajni i sintetički i ne mogu da traju 10 dana već na primer - dva dana, jer se brzo kvare“, objašnjava Radivojević.

Najvažnije je da svi koji koriste pesticide u poljoprivrednoj proizvodnji moraju biti obučeni da ih koriste na pravi način.

Poštovanje pravila primene - ključno

Profesor dr Petar Vukša, sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu kaže da postoje pravila primene, i da, ako se ona poštuju, nema rizika po zdravlje, u slučaju da se ne poštuju, onda ima ostataka pesticida, koji opet ne mogu biti mnogo problematični, ali mogu biti problem za izvoz zbog strogih kriterijuma. „Onaj ko zna može potpuno ispravno da radi – onaj ko ne zna ulazi u rizik“, kaže Vukša.

Eleonora Onć-Jovanović, stručni saradnik za zaštitu bilja smatra da je veliki problem to što naš mali poljoprivrednik misli da zna sve o pesticidima a u stvari i ne zna baš toliko jer nije kvalifikovan: „Naša stručna služba edukuje poljoprivredne proizvođače kako da pravilno primenjuju pesticide. U tu svrhu, osim direktnih poseta na terenu, mi radimo i tokom godine sa njima – držimo prezentacije i predavanja. Oni dobijaju savete i u poljoprivrednoj apoteci gde mora da radi inženjer zaštite bilja, ako prodaju pesticide“, objašnjava Jovanovićeva.

Jovanovićeva dodaje da: „Moramo znati da se u svetu i kod nas stalno pronalaze nove sorte i hibridi povrća i voća koji su otporni, imaju prirodnu otpornost na bolesti, tako da one samim tim ne treba toliko da se prskaju“.

Pesticid kao antibiotik

Nepravilno korišćenje sredstava za zaštitu bilja narušava zdravlje ljudi – onih koji ih primenjuju i onih koji njihove ostatke unesu putem hrane i hrane za životinje ali i preko zemljišta i vode za piće, jer ti ostaci mogu da zagade podžemne vode i izvore vode. U primeni pesticida - od ključne važnosti su poštovanje karence i broj tretiranja.

U tom smislu, važni su klimatski uslovi, pa tako nije retko da se u Italiji tretira jabuka 30 puta a u Srbiji 15 puta. Ista situacija je na primer i sa tretiranjem vinove loze.

Među krajnjim potrošačima voća i povrća, gotovo uvek popularno pitanje je: „Koliko pratimo standarde Evropske unije kojoj stremimo, u smislu korišćenja hemijskih sredstava za zaštitu biljaka i kako bismo mogli da ih poredimo sa onima koji važe u ostatku sveta?“

Prof. dr Petar Vukša, kaže: „U strahu su oči velike, ljudi ne znaju da ako se pravilno koriste, pesticidi nisu opasni. Mi se tu ne razlikujemo mnogo od Evrope“.

Stručni saradnik, Eleonora Onć - Jovanović navodi primer prakse u susednoj Hrvatskoj: „Tamo savetodavci imaju mogućnost i pravo da prate poljoprivrednike koji žele da dobiju subvenciju da bi proizvodili svoje proizvode na integralan način. Mi sad čekamo kada će doći zakon koji u EU postoji, da svako ko primenjuje pesticide da ima neki sertifikat da je upućen u to kako da radi i da to povlači naravno odgovornost“.

„Mi smo imali projekat koji je organizovala Uprava za zaštitu bilja i on se ticao baš dobijanja te diplome, svakog ko prođe kurs primene pesticida. Polaznici koji su dobili sertifikat su dobili to besplatno, ali zbog nemanja para, taj se projekat nije nastavio.“

Stručnjaci hemijska sredstva za zaštitu biljaka upoređuju sa lekovima koje nam lekari propisuju kad se razbolimo. Dakle – ne treba intervenisati kada se ne mora.

Profesor Vukša kaže da se tako na primer antibiotik ne sme koristiti ako lekar tako nije propisao: „Neki stres manji možete rešiti blagim čajem ali veće bolesti ne“.

Organsko ili izgladnelo?

Kako bi bilo poželjno ponašati se kao mušterija na pijaci koja vodi računa o svom zdravlju?

Profesor Vukša kaže da je na pijaci teško razaznati i razlikovati plodove ali ima savet: „Isforsirano ili krajnje neugledno – to nisu kvaliteti! Sve što je između, tu je kvalitet. Uzmite izgladnelu biljku – znate da je organska, ali tako izgleda i pretretirana biljka pa ne znate. Bolje je dati biljci hranu ali bez krajnosti“.

„Ono povrće, koje je, ako kažemo da je bolesno i ružno, pa eto, nije prskano, to ne mora da znači da je ono zdravo, jer ipak treba da se vodi računa o primeni pesticida. Ako se primene kako treba, protiv štetočina i bolesti, na pijaci naravno imamo zdrave plodove. Ukoliko dođe do oštećenja i bolesti – taj plod nije svakako zdrav. Jer na tim oštećenjima se naseljavaju razne gljivice koje proizvode toksine, a ti mikotoksini su štetni po zdravlje čoveka“, savetuje Onć-Jovanović.

Proizvodnja bezbedne i kvalitetne hrane i hrane za životinje kao jedan od važnih faktora stabilnosti svake privrede zahteva jasno definisane standarde. Pored njihove primene, od jednake važnosti su i poverenje, odgovornost i načela dobre poljoprivredne prakse.