Diskretnost – ključ primenjene muzike

Irina Dečermić je svoju zavidnu pijanističku karijeru obogatila interesovanjem za primenjenu muziku. Do sada je komponovala muziku za osam filmova, među kojima su i francuski filmovi, i dve serije - Čizmaši i Koreni, u kojoj se kao izvršni producent potpisuje i njen suprug Goran Šušljik.

Kako kod Vas ide proces stvaranja muzike za film ili seriju?

Svaki projekat je na neki način drugačiji, ima neke zahteve. Uvek se nešto novo desi, tako da ste u situaciji koja je uvek nova. Bilo je momenata kada sam čak i morala za jedan film da celu muziku završim i snimim pre nego što sam videla i jedan jedini kadar, samo na osnovu scenarija. Imali smo svi veliku sreću pošto je sve leglo.

Nekada imate razgovor sa rediteljem, preliminarni, dogovarate se šta bi reditelj voleo, kako bi voleo. Onda često to bude i duhovito pošto se ljudi koji nisu muzičari koriste nekim terminima koji muzičaru ne znače ništa, ili opisima kako muzika treba da zvuči. To je jako teško iz perspektive nekog ko nije muzičar pogoditi šta oni zaista žele.

Šta vi volite? Kako bi vi najviše voleli?

Meni je to je toliko uzbudljiv, zanimljiv posao. I uvek je drugačije. Nekako ste deo tima, a sa druge strane ste i solo, imate neku svoju samoću, mir, a učestvujete u nečemu gde ima puno ljudi. Divite se glumcima, scenografiji ili dekoru. Baš je nekako uzbudljiv i lep rad. I ako vam ide od ruke, ako imate talenta, onda je to veliko uživanje.

Kako je nastala muzika za „Korene“?

Ima tome vremena. To je isto proces u razgovoru, najviše sa producentom, moram da kažem. Bila sam u prilici da sam morala da uradim jedan deo muzike za neki trejler pre nego što sam i videla epizode, tako da sam ušla u to mnogo pre nego što je, možda, trebalo. Ali, nekako uvek imam utisak da imam sreće, jer se uvek nekako desi da to bude to.

Da li vezujete teme za likove?

Da, morate da vežete za lik, čak i tonalitet, tempo, ritam, instrument, boja instrumenta je presudna. Da izaberete pravi instrument i boju i izraz tog instrumenta za određeni lik.

Koji ste izvođački aparat koristili u „Korenima“?

Koreni su zahtevali da bude blizu neke vrste etno-zvuka, 19. vek, Srbija, ne možemo ići suviše daleko od izvora. Bio dosta limitiran izbor instrumenata. Tako da sam se opredelila za kaval, klarinet i violinu, to su najizvorniji zvuci koje onda možete da kombinujete na razne načine i da napravite nesto novo i drugačije... i glas.

Uradili ste do sada desetak, što filmova, što serija. Koliko koristite klavir, koji je zapravo vaš primarni instrument?

Kad god mogu. Često i ne mogu. Čim imam priliku, ja ga, naravno, uvedem. Često improvizujem kada je u pitanju primenjena muzika jer morate da date atmosferu više nego da budete konkretni u izrazu forme ili teme. Tako uglavnom sednem, gledam sliku, improvizujem, i to uvek nekako legne.

Rekli ste u jednom intervjuu da se ne biste usudili da komponujete kompozicije u klasičnom obliku. Zašto?

To je stvar moje ličnosti, možda obrazovanja, jer sam obrazovana kao izvođač. Imali smo mi i kompoziciju, i dirigovanje i mnoge druge stvari, ali neko ko je obrazovan kao izvođač ima strahopoštovanje prema kompozitorima. Ja bih se uvek poredila sa kompozitorima koji su me naveli da se time bavim u životu kao što su Mocart, Bah, Prokofjev i onda zamišljam da to treba da bude tog kvaliteta.

Da li je to onda manja umetnost?

Nije, naravno. Primenjena ima svoje zakonitosti. Morate da ispunite zadatak. Dosta je važna. Ne bih rekla da je manja, ali smatram da je ipak ovaj oblik zahtevniji, tako sam možda odgojena.

Da li ste nešto manje ili više voleli od onoga šta ste uradili?

Svaki zadatak je bio poseban. Hajde da kažemo da su Koreni na neki način možda i bili teži jer je bio potreban jedan suptilni jezik, opet ima dosta dijaloga, a opet je trebalo da bude prisutna ta muzika na jedan suptilan način. Eto da izdvojim, ta kombinacija prisutnosti na jedan vrlo delikatan i suptilan način, bio je izazov.

Da li, dok komponujete, imate cilj kada su emocije u pitanju? Da li ste u tom smislu „proračunati“?

To je teško opisati. Kao i slikari, tako i muzičari imaju problem da dočaraju rečima način rada. Ne smete ni da budete previše u emociji jer to može da smeta liku. Ne smete da pokrivate svojom ličnom emocijom, kao muzičar, emociju lika. Vaš je zadatak da podržavate već postojeću emociju i da je podignete. Muzika je u nekom smislu nečujna. Čujete je, ali niste suviše usmereni na nju. Ipak se bavite sudbinama likova.

Da li je to emocija lika ili emocija publike?

Mislim da smo svi umešani u taj kreativni proces. Mislite i na publiku koja će to da čuje, mislite i na lik, mislite i na svoja osećanja, vaš doživljaj priče.

Da li je to onda manipulacija osećanjima?

Naravno, to je neminovno. Posebno ako imate i neku formu. Morate da poštujete strukturu i formu, onda su vaše emocije podložne promenama. U svetu umetnosti i kreacija, često se desi da izazovete neke emocije na koje uopšte niste ni računali.

Da li je tako i u „Korenima“?

Nemam još toliko informacija, možda i jeste. Moguće. Što ste diskretniji, mogućnost da će ljudi više osetiti je veća. Mislim da je to ključ što se tiče primenjene muzike.