Verodostojnost „Konklave“: Filmski prikaz izbora pape kroz oko stručnjaka

Politički triler Konklava iz 2024. godine, u režiji Edvarda Bergera, prema scenariju koji je Piter Stron napisao na osnovu istoimenog romana Roberta Herisa, prati kardinala komornika koji organizuje konklavu za izbor novog pape i počinje da istražuje tajne i skandale koji okružuju glavne kandidate.

Kao veoma dobro režiran i zanimljiv triler o tajnom procesu izbora novog pape, realno je očekivati da će geledaoci pretpostaviti da film na donekle dokumentaristički način oslikava ovaj proces vekovima obavijen velom tajne. Ali koliko je to tačno?

Prema ekspertima, određeni detalji u filmu su manje-više verno predstavljeni, a u svakom slučaju vidi se da su autori pomno istražili problematiku. „Dobro su uhvatili mnogo detalja“, navodi Ketlin Sprouz Kamings, istoričarka katoličanstva u Notr Damu koja je pažljivo pratila izbor pape Franje 2013.

„Film je uradio zaista dobar posao u balansiranju između ljudi koji su ambiciozni, ljudi koji imaju jako čvrste stavove šta je potrebno crkvi i Svetog Duha, za koga vernici misle da kardinale vodi u izboru novog pape.“

„Dosta detalja je tačno“, slaže se i Bil Kavano, profesor katoličkih studija na Univerzitetu DePol. „Pre svega mizanscen filma, tu su se zaista potrudili da budu veoma precizni.“

Kumingsova dodaje da je film dosta verno preneo atmosferu razgovora koji se odvijaju pre konklave, tokom onoga što se naziva opšta kongregacija, gde svi kardinali – uključujući i takozvane „tvorce kraljeva“, kardinale starije od 80 godina koji ne glasaju – dolaze u Rim na razgovore i sastanke o budućnosti crkve.

Nezvanično razmatranje oko izbora novog pape počelo je još u februaru, kada se papa Franja teško razboleo od upale pluća. Ali od ove nedelje, događaji prikazani u filmu će manje-više tako izgledati.

„Kardinali će zajedno večerati, okupljaće se u stanovima. Pričaće se: 'ko koga podržava? Da li postoji jasna većina? Da li postoji jasan predvodnik?' To se sve dešava i u stvarnosti."

Sukobljeni tabori među kardinalima

Film ocrtava te razgovore duž jasnih frakcija na čelu sa arhetipovima: kardinal Gofredo Tedesko (Serđo Kastelito), italijanski reakcionar, predstavlja konzervativno krilo crkve koje se protivi liberarnim strikturama. Kardinal Aldo Belini (Stenli Tuči), vodeći liberalni kandidat, nastoji da reformiše crkvu na tragu pokojnog pape. Nigerijski kardinal Jošua Adejemi (Lusijan Msamati) se zalaže za veliki procenat katolika na južnoj hemisferi; postao bi prvi crni papa, nepokolebljivo homofobičan.

Kardinal Džejkob Trembli (Džon Litgou) je pametan i vidno ambiciozan Amerikanac koji želi moć. A kardinal Tomas  Lorens (Rejf Fajns, čiji je ujak Nikolas Leš bio jedan od najpoznatijih engleskih katoličkih teologa) deluje kao umereni mirotvorac vezan za tradiciju, ipak iskušavan ličnim ambicijama i simpatijama prema liberalnom krilu.

Ova podeljenost se labavo preslikava na Crkvu koja se bori sa liberalnim i konzervativnim vizijama, ali je politikantstvo verovatno „malo preuveličano“, smatra Kavano. „Kardinali ne spadaju uredno u progresivne i konzervativne tabore ... generalno, to je mnogo više zamršeno.“

„Svakako ima ljudi koji su tradicionalisti, koji misle da je papa Franja otišao predaleko u susretu sa ljudima na marginama. Postoje ljudi koji žele da se njegovo nasleđe nastavi na potpuno isti način."

Komplikovanije je kako se te vizije odigravaju na izborima na kojima učestvuje 135 kardinala, a ogromnu većinu je imenovao upravo papa Franja.

Šta ne odgovara stvarnosti

I Kavano i Kamingsova su primetili neke netačnosti, kao što je lik kardinala Vinsenta Beniteza (Karlos Diez), meksičkog kardinala koga je papa tajno (in pectore) imenovao za nadbiskupa Kabula pre svoje smrti.

„Ideja da bi kardinal u pektoreu mogao jednostavno da se pojavi na konklavi i kaže: ’Hej, ovde sam da glasam’ – to se zapravo nije moglo dogoditi“, napominje Kamingsova. „Kardinal ne dobija privilegije da bude kardinal sve dok nije javno objavljen kao takav.

Fajnsova uloga komornika – ključnog dostojanstvenika kome je papa zadužio da nadgleda tranziciju – takođe je bila loše definisana, kao i osoba koja ga je dosledno obaveštavala o novim dešavanjima za koje nije trebalo da zna.

Film je tačan da uloga komornika ne diskvalifikuje kardinala da bude izabran za papu, iako je to neuobičajeno. Prema Tajmsu, samo dva komornika su u dosadašnjoj istoriji bila izabrana za papu: Đoakino Peči, kao papa Lav XIII 1878. i Eugenio Pačeli, kao papa Pije XII 1939. godine.

Takođe, malo je verovatno da će časna sestra koju igra Izabela Roselini švrljati noću. Nikada nije bilo dokaza da je kardinal kupovao glasove, kao što se navodi protiv kardinala Tremblaja. A eksplozija bombe koja je raznela prozore Sikstinske kapele, u terorističkom napadu, otprilike sličnom vatikanskom „oktobarskom iznenađenju“, bila je, prema Kamingsovoj, malo verovatna.

Ali „proceduralno, oni su to ispravno predstavili. Estetika je bila apsolutno zapanjujuća.”

Ljudske slabosti u kardinalskoj odeždi

Ako se ostave po strani određene nepreciznosti, Kamingsova ukazuje i na jedan momenat koji je uhvatio neku emotivnu istinu o papskim izborima: kada nadobudni kardinal Belini pita Lorensa kako bi mu bilo papsko ime. Lorens se buni, tvrdeći da nikada nije razmišljao o tome. Ali kasnije, priznaje da bi to bio Džon.

„Svidelo mi se to, jer naravno, svaki kardinal ima na umu papsko ime, i naravno da niko ne kaže da želi da bude papa. Mislim da je tu zaista uhvaćena ljudska strana kardinala“, kaže Kamingsova.

Tačna je bila i inherentna misterija oko toga kako će se neko ponašati kao papa.

„Kada nekoga izaberete, ne znate tačno kakva će biti njegova politika“, napominje Kavano. Pije IX je, na primer, izabran 1846. kao progresivac, ali je postao ultrakonzervativan kada je bio primoran da pobegne iz Rima tokom revolucija 1848. Jovan XXIII je izabran kao čuvar mira 1958. godine, ali je na kraju sazvao Drugi vatikanski sabor da modernizuje Crkvu. I sam papa Franja iznenadio je mnoge (relativno) progresivnim stavovima o homoseksualnosti i socijalnoj pravdi.

Na kraju krajeva, svi mi izvan Vatikana gotovo sigurno ćemo nastaviti da spekulišemo o tome šta se dešava u Kasa Santa Marta i Sikstinskoj kapeli.

„Ne bi trebalo da znamo kako kardinali glasaju“, napominje Kavano. „To bi trebalo da ostane tajna zauvek." Pa ipak, glasine lete – nadaleko je bilo poznato da je Horhe Mario Bergoljo, zvani Papa Franja, bio vicešampion kada je izabran Jozef Racinger, koji je postao papa Benedikt XVI, 2005.

Radoznalost je sasvim ljudska. Ako postoji nešto što je film Konklava sigurno uhvatio, to je nepredvidljivost života, atmosfere i emocionalnost ljudi unutar institucije – ili, kako je to rekao Kavano, „ravnoteže između svečanosti i svetosti i ozbiljnosti onoga što se dešava, i pogrešivosti ljudi koji to rade“.