Značaj "crnih života" u ovom i onom Holivudu, u režiji Ef-Bi-Aja

Uz pandemiju koronavirusa, događaji oko rasističkih zločina američkih policajaca i protesti koji su posle njih usledili umnogome su usmerili događaje u američkoj politici pa i kulturi. Tema rasizma mobilisala je obe strane kako u tzv. „kulturnom ratu" tako na kraju i na predsedničkim izborima.

Otud ovogodišnji Mesec afroameričke istorije Amerika dočekuje u velikoj nervozi i podeljenosti. Februar je mesec u kom se poseban akcenat u medijima stavlja na prošlost afroameričke populacije u SAD i u tome periodu izlaze brojni namenski sadržaji.

Film „Juda i crni mesija" Šake Kinga naišao je na aklamativno prihvatanje kritike i smatra se velikim favoritom kada bude krenula sezona nagrada. Uprkos tome što je za potrebe kvalifikacija za nagrade, premijeru imao nešto ranije, ovaj film je izašao pred najširu publiku upravo tokom meseca afroameričke istorije, istovremeno u bioskopima i na kanalu HBO Maks, kako će i ostali filmovi studija Vorner biti puštani ove godine.

„Juda i crni mesija" je istinita priča o aktivnostima FBI protiv organizacije Crni panteri. Čuveni direktor FBI Džej Edgar Huver je bio naročito posvećen slamanju crnačkih političkih organizacija i niz misterioznih ubistava njihovih lidera se danas upravo vezuje za njegove aktivnosti.

U filmu „Juda i crni mesija" rekonstruiše se slučaj Freda Hemptona, mladog čikaškog rukovodioca Crnih pantera koji je osmislio poseban način borbe za prava. On je naime povezao Crne pantere sa organizacijama obespravljenih belaca i Hispanosa, i u ideologiju crnog nacionalizma uveo je veliku dozu maoizma.

Po Huverovom "scenariju" 

Za rasistu i antikomunistu kao što je bio Huver ovaj spoj je bio nepodnošljiv i pošto je mladi Hempton bio izrazito talentovan „masovik", harizmatična ličnost, vešt organizator i izuzetan govornik, odlučeno je da bude likvidiran. Huver je naime prepoznao da bi (ponovni) odlazak u zatvor, ili u izbeglištvo, mogao od Hemptona da stvori ikonu otpora oko koje će se okupljati disidenti svih boja i usmerenja.

Veličanstvenost sukoba korodiranog konzervativca na kraju životnog i profesionalnog puta sa mladim revolucionarom, u blato baca ličnost Vilijema O'Nila, sitnog lopova i prevaranta kog je FBI iskoristio kao doušnika i ubacio ga u Hemptonovu blizinu gde je ovaj čovek vidno limitiranih sposobnosti neverovatno brzo napredovao i na kraju, u maniru koji je nama dobro poznat iz knjiga Marka Lopušine, u sprezi službi bezbednosti i sitnog kriminala, omogućio likvidaciju mladog vođe.

Što manje znate o slučaju Freda Hemptona više ćete uživati u ovom filmu koji je formatiran kao krimić o ubacivanju agenta u kriminalnu organizaciju, slično naslovima kao što je bio „Doni Brasko", recimo. Lakit Stenfild kao Vilijam O'Nil uspeva da pronađe dozu humanosti u ovom gubitniku koji služi FBIu da bi „ubio boljega od sebe" i na neki način upravo u postavljanju tog lika u odnosu na Hemptona mi vidimo ono od čega su Panteri želeli da spasu svoju pastvu.

O'Nil je upravo ona vrsta ucenjenog, porobljenog i obeshrabrenog čoveka kog je proizveo sistemski rasizam tadašnje Amerike. Kao jedan od prvih glumaca svoje generacije Stenfild u ovom junaku pronalazi materijal za tihu i efektnu rolu sa nekoliko slojeva.

Denijel Kaluja je takođe izvanredan u ulozi Freda Hemptona, mladog čoveka izuzetne harizme i uverenja koji ipak teško pravi granice između političkog i privatnog života, doživljavajući sve to kao jednu „totalnu" celinu, usled čega nam u nekim momentima ova „mesijanska ličnost" deluje čak i manje blisko od grešnog O'Nila.

Uloga Federalnog biroa 

Šaka King ne izbegava da pokaže i kontroverzni deo delatnosti Crnih pantera, njihovu povezanost sa uličnim bandama, i vrlo često dosta nesmotreno pribegavanje nasilju, ali segment u kome se slabije snalazi je prikaz agenata FBI. Martin Šin nema mnogo prostora u ulozi Huvera i prikazuje ga manje sočno od svih dosadašnjih prikaza koje smo videli.

Nažalost ni lik agenta Roja Mičela kog igra Džesi Plemons, takođe jedan od najcenjenijih glumaca mlađe generacije nema ništa po čemu bi se izdvojio kao demon koji je zaveo Hemptonovog Judu. Na neki način, Mičelov lik započinje da se gradi kroz tezu da je nekada istraživao zločine Ku Kluks Klana a sada radi Pantere koje izjednačava, ali se to nikako ne sabira u zanimljiv lik.

Prošle godine veoma je zapažen bio film „Jedne noći u Majamiju" Redžine King. Nastao po drami Kempa Pauersa koji je kao scenarista trijumfalno završio prošlu sezonu Piksarovim animiranim filmom „Soul", ovaj naslov bavio se nešto ranijom fazom u borbi za ljudska prava. Dok se „Juda i crni mesija" bavi samim prelaskom iz šezdesetih u sedamsedete, „Jedne noći u Majamiju" je smešten u 1964. godinu konkretno u noć 25. februara kada je Kasijus Klej pobedio Sonija Listona.

Pauers je ispisao fikciju o susretu tri ikone američkog javnog života - Kasijusa Kleja koji je na pragu da postane Muhamed Ali, Džima Brauna koji je u tom trenutku najbolji igrač u istoriji NFL i Sema Kuka, popularnog pevača, koje okuplja Malkolm Iks sa željom da se priključe njegovom pokretu u borbi za ljudska prava. U pozadini njihovog susreta naravno vrebaju utvare agenata FBI koji sve ovo pomno prate i beleže.

Ono što usledi je razmena mišljenja i različitih iskustava koje je imao svaki od njih u Americi kojom uprkos njihovoj moći i bogatstvu vlada neverovatna segregacija.

Noć u Majamiju

Redžina King je svoju rediteljsku karijeru počela na televiziji, pod mentorstvom velikog producenta Džona Velsa. Kao glumica prevashodno okrenuta televiziji, u njegovim serijama je dobila priliku da režira i rekao bih da su neke epizode „Sautlenda", „Životinjskog kraljevstva" i „Besramnika" koje je potpisala čak i uzbudljivije od postupka koji je iskazala u ovom prestižnom filmu.

Nema nikakve sumnje da je tema bila presudan argument da ovaj film svoju premijeru doživi na prošlogodišnjem izdanju venecijanskog filmskog festivala.

„Jedne noći u Majamiju" je prilično konvencionalno realizovan, ne uspeva da pobegne od svojih pozorišnih korena, ali opet svako ko voli Alija, Brauna, Kuka ili Malkolma ne sme da ga propusti.

Ipak, ovaj film na kraju tek delimično odgovara na pitanje kako su se osećali moćni i etablirani afroamerikanci koji su bili okosnica raznih delatnosti kojima su rukovodili belci, suočeni sa nepravdom koju trpe njihovi manje afirmisani sunarodnici.

U nekoliko scena, međutim, i svaki od njih doživi poneku apsurdnu situaciju, recimo Džim Braun u poseti svom velikom dobrotvoru iz rodnog mesta - belcu, čak ni posle srdačnog razgovora na tremu kuće ne sme da pređe kućni prag zato što je crnac, uprkos statusu najboljeg igrača američkog fudbala.

Do poslednjeg straha 

Godinu ranije, izašao je film „Siberg" koji u izvesnom pogledu sublimira obe ove dimenzije represije na afroamerikancima. Reč je o zanimljivom biografskom filmu Benedikta Endrjusa o američkoj glumici Džin Siberg i periodu njenog živorta kada je bila praćena i potom oklevetana od strane FBI što joj je praktično uništilo holivudsku karijeru, dovelo do gubitka novorođenog deteta i verovatno je gurnulo na životnu nizbrdicu koja će kasnije rezultirati samoubistvom pod ako ne sumnjivim, a ono barem spornim okolnostima.

Film počinje 1968. godine kada je Džin Siberg velika filmska zvezda u Francuskoj, supruga čuvenog pisca i diplomate Romena Garija i ikona Novog talasa posle saradnja sa Godarom na filmu „Do poslednjeg daha".

Ona se tada vraća u Holivud raspoložena za neku važnu, izazovnu ulogu, za standarde Fabrike snova verovatno malo umišljena, i želi da radi sa velikim autorima. Tako recimo čita scenario za vestern mjuzikl „Svi za Eldorado" jer ga je pisao čuveni angažovani pisac Pedi Čajefski, takođe etabliran i u Evropi i ovenčan kanskom nagradom.

Na privatnom frontu, Džin Siberg se međutim zaljubljuje u jednog odmetnutog Crnog pantera kog već prilježno prati FBI, i kako postaje sve uspešnija u Holivudu tako se u ovoj službi stvara raspoloženje da joj se mora zagorčati život. Edgar Huver započinje tu operaciju i film se potom bavi Sibergovom kroz aktivnost dva junaka iz FBI - od kojih je jedan tvrdi desničar kao iz tvrdokuvanog krimića a drugi mladi idealista.

Benedikt Endrjus uspeva da zarobi neophodan glamur sveta poznatih, bogatih, pobunjenih i glamuroznih, pa u svakoj ulozi ima poneku zvezdu. Kristen Stjuart sa punom predanošću igra Džin Siberg jer verovatno i sama vidi svoj rad u Francuskoj kao proširenje područja delovanja kojim prevazilazi čisto holivudski status. Entoni Meki igra odmetnutog Pantera Hakima Džamala, Zezi Bitz njgovu partnerku Doroti, a par agenata koji ih prate Vins Von i Džek O'Donel.

Revolucija i donacija

Hakim Džamal je inače važio za Crnog pantera sa jakim vezama u Holivudu, a Džin Siberg se za razliku od drugih zvezda nije zadovoljila time da samo uplati donaciju.

U malom metafilmskom zahvatu Vins Von, kao jedan od retkih osvedočenih holivudskih desničara igra upravo takvog FBI agenta i hemija koju gradi sa svojim partnerom ne samo da uspešno postavlja te likove već ih mnogo bolje motiviše, pa je u tom pogledu „Siberg" znatno uspešniji od „Jude i crnog mesije".

Uprkos premijeri u Veneciji, „Siberg" nije postigao ni približan publicitet kao „Juda i crni mesija", možda baš zato što je po temi bio za pola koraka ispred svog vremena. No, ako uklonimo na stranu sam pritisak FBI na Crne pantere i njihove simpatizere, tema kojom se ovaj film bavi je zapravo evergrin.

Od drame Dušana Kovačevića „Profesionalac" preko Fon Donersmarkovog filma „Život drugih", mi imamo te priče o pritisku službi bezbednosti na živote umetnika koji su se društveno angažovali.

Suštinska razlika između „Jude" i „Siberg" je u tome što film Benedikta Endrjusa slobodnije barata pretpostavkama koje teško optužuju FBI, dočim je Šaka King imao mnogo više pouzdanijih izvora, počev od svedočanstva samog Vilijama O'Nila izrečenog u jednoj dokumentarnoj emisiji, čije snimanje se koristi kao narativni okvir u ovom filmu.

Kad govori Brando 

Nova generacija filmova o pritisku FBI na Crne pantere nema snagu onih ranih ostvarenja kao što su „Malkolm Iks" Spajka Lija ili „Ali" Majkla Mana (koji su se prevahodno ticali Nacije islama), ali čini se da nailaze na mnogo bolji prijem, pa se mogu nadati i većim uspesima.

Dok su i Li i Man, uprkos tome što su im u filmovima igrali Denzel Vošington i Vil Smit, morali svoj ugled da stave na crtu ne bi li te filmove snimili kao dostojne biografske rekonstrukcije, njihov prijem je bio ambivalentan. Čini se da ti filmovi zapravo tek danas doživljavaju pravu recepciju i svoj novi život.

Slično knjigama gde novi uspeh pisca pospešuje prodaju njegovih ranijih knjiga, tako i kod ove teme, aktuelni događaji produkuju filmove i onda oni evociraju uspomenu na ranije klasike.

Još je neverovatnija činjenica da Crni panteri nisu inspirisali Holivud samo na snimanje komemorativnih filmova. Tokom sedamdesetih mnogi holivudski velikani su finansijski podržavali Crne pantere, a Marlon Brando je recimo držao govor na sahrani Bobija Hatona, mladog Pantera kog je upucala policija u Ouklendu. Tom prilikom je Brando rekao da „neće da govori dugo jer su oni slušali belce već 400 godina". Smatra se da je Marlon Brando kao glumački uzor Džin Siberg inspirisao i njeno okretanje Panterima.

Elizabet Tejlor i Ričard Barton su organizovali dobrotvorne skupove za skupljanje sredstava a pored očekivane podrške ličnosti kao što je Džejn Fonda, ova tema je aktivirala i Barbru Strejsend i Miu Farou pa čak i Lija Marvina.

Lekcije iz "Kuma" 

Hjui Njutn vođa Crnih pantera je s druge strane u raznim fazama progona umeo da se okreće filmu kao inspiraciji i kažu da je recimo Kopolin „Kum" uspevao da snažno inspiriše njegov odnos sa saradnicima. Njutn je bio protagonista možda i najneobičnije akcije koju su holivudski producenti ikada sproveli u stvarnosti.

Bert Šnajder, Bob Rafelson i Stiv Blauner su preokrenuli tokove istorije Holivuda lansiravši svoj klasik „Goli u sedlu". Nekoliko godina kasnije, još uvek na holivudskom Olimpu, oni su organizovali bekstvo Hjuina Njutna u Meksiko a potom i na Kubu. Samo bekstvo je bilo filmsko, sa sve Njutnom koji je na kraju sa svojom devojkom veslao do Kube, čamcem koji se u jednom trenutku prevrnuo i kolumbijskim švercerom koji je omogućio ceo transfer.

Samim tim, Crni panteri su kao filmska inspiracija prisutni još od svog nastanka, prvo u domenu dokumentarnog filma gde je najčuveniji kratki rad Agnes Varde a potom i andergraund filma u radu Melvina Van Piblsa i Roberta Daunija Starijeg. Ostao je i čitav niz nesnimljenih filmova o ovoj temi koji su sanjani u tom periodu, među njima i jedan koji je želeo da snima Njutonov prijatelj i komičar Ričard Prajor.

Nažalost, u periodu velike afirmacije crnih autora i tema iz afroameričke borbe prvi film o Crnim panterima snima Melvinov sin Mario Van Pibls ali njegov pokušaj snimljen po očevoj knjizi jednostavno nazvan „Panter" nije dorastao istorijskoj temi. Ipak, Majkl Man kao veliki Melvinov poštovalac i Mariov prijatelj omogućuje mu da se iskupi. Prvo producira film u kom Mario igra svog oca i rekonstruiše nastanak njegovog ključnog filma a potom mu u „Aliju" daje priliku da igra Malkolm Iksa.

Od Marvela do Najkija

Baš je film naslovljen „Crni panter", baziran na Marvelovom junaku koji je nastao pre političke organizacije, postao prvi superherojski film nominovan za Najbolji film i prva Marvelova ekranizacija koja je osvojila nekog „oskara". Enormna popularnost tog filma je verovatno i u potpunosti skinula stigmu sa naziva koji se doduše prvi put pojavio u Drugom svetskom ratu kao nadimak jedne tenkovske jedinice.

Interesantno je da je Marvelov superheroj Crni panter isprva bio mnogo više vezan za pločnike američkih ulica uprkos svom poreklu iz Vakande ali da se ekranizacija desila u vreme globalne ekspanzije stripskih ekranizacija tako da je njen fokus mnogo više bio na to maltene deretićevski izmaštano afričko kraljevstvo bez mnogo refleksije na položaj američkih crnaca.

Štaviše, i u ovom filmu negativac Kilmonger je u stvari potomak vakandskog zvaničnika koji je u međuvremenu postao američki specijalac a potom i politički ekstremista koji priprema oružanu pobunu ljudi afričkog porekla širom sveta.

Paradoksalno, Kilmonger na neki način ima više veza za ideologijom starih Crnih pantera, ali i sa američkim socijalnim problemima od naslovnog junaka.

Klatno istorije je sada prešlo na drugu stranu, i holivudske zvezde su i dalje pod političkim pritiskom, samo sa potpuno drugim predznakom, i bez fatalnih posledica.

Deo tradicije i imidža Crnih pantera danas živi kroz druge pokrete, iskazuje se na javnim skupovima i sportskim borilištima, i postao je deo ne samo popularne kulture već i marketinga, pogledajmo slučaj Kolina Kapernika i Najkija. Sad još samo filmovi o tim događajima treba da dorastu do nivoa pobede koja je ostvarena u kulturnom ratu.