Božidar Zečević objavio listu najboljih serija u 2020. – sve ste ih gledali na Javnom servisu!

Dominacija serija je svetski fenomen, kaže on, nastao početkom prošle decenije kao posledica toga što se filmski ukus novih naraštaja promenio, filmovi zapali u krizu, a televizijske serije dobile ulogu koju je u prošlosti imao društveni roman.

Otud i to da su se na Zečevićevoj listi našle samo serije, i to:

– Južni vetar, Miloša Avramovića (RTS, januar 2020)

– Kosti, Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića (RTS, decembar 2020)

– Kalup, Vuka Ršumovića (RTS, mart 2020)

– Srce zločina, dokumentarni serijal Veljka Medića, produkcija „Sinamon“ i „Vižon tim“ (RTS, septembar 2020).

Zečevićev tekst i ocenu najboljih serijskih ostvarenja u godini za nama prenosimo u celosti:

Izgleda da nema greške u proceni da u proizvodnji pokretnih slika televizijske serije potpuno preuzimaju primat od igranog, bioskopskog filma, što je svetski fenomen stvoren početkom protekle decenije.

Nije ovde mesto da ulazimo u razloge ove velike promene. Dovoljno je reći da je kolaps bioskopskog filma uslovilo vrtoglavo opadanje stvaralačkih potencijala „mejnstrim produkcije“, što je bitno promenilo filmski ukus novih naraštaja i njihov odnos prema pokretnoj slici.

Time je doveden u ogromnu opasnost ne samo umetnički, nego film „kao takav“, o čemu svedoče dvojica poslednjih od velikih reditelja Holivuda, Kopola i Skorseze, koji su se nedavno složili da filmovi o superherojima, koji opsedaju današnji komercijalni ekran, uopšte i ne pripadaju kinematografiji, već nekom debilnom luna-parku koji je filmsku industriju srozao na najniži nivo (u nas su razlozi opadanja filma drugačiji i mi ćemo ih navesti na kraju).

Uz to, televizijska serija dobila je novu ulogu: ona preuzima funkciju koju je u prošlim vremenima imao društveni roman.

To pokazuje najbolja i najpopularnija televizijska serija u prošloj godini Južni vetar, Miloša Avramovića. Razlozi njenog fascinantnog uspeha nisu samo u vešto uvezanoj dramaturgiji i superiornoj režiji, koji zajedno polaze od modernog shvatanja filmske akcije, niti u sjajnim glumcima, nego i u dubokim korenima našeg ponašanja i sveprisutnog društvenog zla.

Avramović je otkrio da pokretna slika još nije prestala da bude moralni čin. Nema estetike bez etike. Nema velikih emocija i masovnog uspeha bez iskrenog opredeljenja protiv otuđene moći. Petar Maraš je zaista „junak našeg doba“: direktni produkt epohe u kojoj živimo, veliki znak satkan od obeležja našeg mračnog i naopakog vremena. Pri svemu, Miloš Biković je zaista ostvario jednog novog „anđela garavog lica“ i tako se, 2020. godine zaista rodila nova zvezda.

Sasvim je drugačijeg opredeljenja, ali i dalje u domenu socijalne kritike, serija Kosti Nikole Pejakovića iz Republike Srpske. To je „neonoar“ sa elementima društvene drame postavljene u živopisni ambijent današnje Banjaluke; niz protivrečnosti otkriva jedno društvo u nastajanju sa dubokim odjecima ratnih zbivanja devedesetih.

Nadahnuće je izvorno i potiče ravno iz stvarnosti, iz okolnosti i likova koje prepoznajemo kao autentične, realne i verovatne, potekle iz razuđenog društvenog, istorijskog i psihološkog konteksta. Pejaković je zaista uspeo da ukrsti različite ravni dramskog štiva koje se uzajamno hrane i podstiču.

Gotovo ceo „kasting“ ove serije veliko je osveženje za našu već prezasićenu igranu scenu, punu nazor i prekonoć proizvedenih „zvezda i zvezdica“ neznatnog glumačkog potencijala (takav utisak umalo da pokvare iznenadna promena žanra i scenaristička konstrukcija pred kraj serije, kao i već zapaženi nedostaci režije).

Tu je, na kraju i četvorodelni Kalup, Vuka Ršumovića, koji je u dobroj meri izbegao štancovanje bezličnih, politički korektnih šablona i pronašao novi ugao zasnovan na autentičnim traumama iz naše novije prošlosti.

Jedan od šrafova sistema ovde postaje „zviždač“ i glasno upozorava na pukotinu koja sama generiše dvostruki moral, čime se standardna akcija iznenada pretvara u ozbiljnu osudu korupcije. I ovde pokretne slike otkrivaju bolno zapletene društvene protivrečnosti i slute potrebu društvenih promena.

U kategoriji dokumentarno-igranih tvorevina najbolji je bio serijal Srce zločina, Veljka Medića: ozbiljan televizijski projekat, kakav još nije viđen na Javnom servisu i stoga mu, bez sumnje, pripadaju atributi „hrabrog“ i „pionirskog“.

Reč je o naručenim ubistvima poznatih ličnosti našeg javnog, političkog, poslovnog i pravosudnog života, od kojih do sada nijedno nije doživelo sudski epilog. To je vredan i jedinstven napor da se progovori o uglavnom nepoznatom delu naše stvarnosti i to na najvišem profesionalnom nivou. Dramaturgija serije pažljivo je stvarana kombinacijom dokumentarne i igrane fakture i to samo u onoj meri u kojoj ovaj hibrid ne narušava ravnotežu istinitosti i verovatnosti.

Medić je ovom serijom pomerio granice televizijske prakse i to mu valja pripisati u zaslugu. Bilo bi to sve, ako se uzme u obzir i dvodelna emisija Rambuje, naša priča odnosno Kumanovo, pregovori pobednika, pre svega po šokantnim otkrićima zakulisa „međunarodne zajednice“.

A što se tiče igranog filma, odlučili smo da ovde ne izdvajamo posebne doprinose.
Ovogodišnji mršav bilans srpskog filma nema veze sa zlom koje nas je sve snašlo na izmaku zime. Prikazani filmovi potiču od pre pandemije i izraz su nečeg sasvim drugog: katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija zahvaljujući dugogodišnjoj pogrešnoj politici (ako uopšte ima ikakve politike!) programiranja i stimulisanja našeg filma.

Za ćorsokak u kome smo se svi zajedno našli nije, dakle, kriv kovid, nego uporan i konzistentan, a sasvim pogrešan pristup onih kojima je država lakomisleno poverila ukupno staranje o umetnosti filma.