Ponašajte se kao odrasli, pročitajte preporuku filma na Festu

Gavrasove filmove odlikovao je spoj bavljenja istinitim pričama koje je ili rekonstruisao ili blago fikcionalizovao koristeći se obrascima žanrovskog filma koji olakšava širu komunikativnost bilo da je reč o trileru ili ratnom filmu.

Za razliku novotalasovskih političkih filmova u kojima je prednjačio Žan-Lik Godar i nadovezivao se na povezanost avangarde i levice, Kosta-Gavras je snimao filmove koje bi radnici rado gledali i mogli da razumeju.

Uprkos tome što je u kasnijoj karijeri, ali i pre filma „Z“, delovao u raznim žanrovima, decenijama je zadržao počasno mesto pri vrhu politički angažovanih autora, i uz Olivera Stouna ostao je jedan od retkih koji se bavi istinitim pričama, značajnim događajima i ličnostima u kontinuitetu, i relativno brzo pošto su se zbili.

Ponašajte se kao odrasli je Gavrasova ekranizacija autobiografske knjige Janisa Varufakisa, kod nas dostupne u hrvatskom izdanju pod naslovom Ima li ovdje odraslih?

U toj knjizi Varufakis opisuje svoje doživljaje posle dolaska na vlast Ciprasove vlade i Sirize te šest meseci pokušaja da sprovedu svoja izborna obećanja u pogledu dugova prema državama i monetarnim institucijama EU.

Taj period pamtimo po velikom entuzijazmu srpskog naroda koji je prepoznao da Grci rade nešto pravedno i subverzivno, pa možemo slobodno reći i da je naša javnost aktivno participirala u tom događaju, kao i svim ostalim gde se najmoćnijim silama sveta pokazuje srednji prst (Bregzit, izbor Trampa).

Počev od filma Olivera Stouna o Džordžu Bušu Mlađem, obnovljen je trend snimanja filmova o aktuelnim političkim događajima, samo par godina pošto su se zbili.

U tom domenu doduše prednjače televizijske kuće kao HBO koje su u filmovima Džeja Rouča obradile afere na izborima 2000. a potom i kampanju Džona Mekejna i Sare Pejlin ili njihova izuzetno zanimljiva prošlogodišnja produkcija Bregzit sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Dominika Kamingsa, glavnog i danas rezigniranog uma koji je stajao iza kampanje za izlazak iz EU i saradnje sa firmom „Kembridž analitika“ u tom procesu.

U bioskopskom formatu, pored Stounovih filmova o Bušu i Snoudenu izdvaja se i groteskna slika Dika Čejnija u filmu Adama Mekeja.

S druge strane, evropski autori su pokazali interesovanje za slične teme, ali u potpuno drugom ključu.

Tako je Paolo Sorentino snimio filmove inspirisane velikanima italijanske politike Đuliom Andreotijem i Silivijem Berluskonijem, ali su oba ta ostvarenja bila krajnje subjektivna, izobličena viđenja tih značajnih istorijskih ličnosti.

Izuzetno je važno naglasiti da je Fest od svog osnivanja značajno mesto za gledanje političkog filma, i da su ovi nabrojani filmovi, zaključno sa Sorentinom i Mekejom bili u selekciji ovog festivala. Prikazivanje Gavrasovog filma u tom smislu nastavlja ovu tradiciju.

Kicoš protiv EU hegemona

Za razliku od Mekeja i Sorentina koji se bave karikaturalnim prikazima političara koje –malo je reći – preziru, Gavras snima Varufakisovu verziju događaja tokom pregovora između Grčke i EU.

U centru pažnje je Varufakis, harizmatični kicoš sa revolucionarnim rešenjima za velike ekonomske probleme i ljubavlju prema „Epl“ uređajima, a nasuprot njega je cela evropska birokratija predvođena nesalomivim Nemcem Volfgangom Šojbleom kome posledice atentata koje su ga ostavile u invalidskim kolicima ne umanjuju energiju kojom sprovodi svoje planove.

Gavras je reditelj u godinama, i u samoj realizaciji se oseća kako mu je nedostajalo snage da neke stvari glumački ili vizuelno istera do kraja, međutim, sve to pada u senku nama izuzetno zanimljivog prikaza kako izgledaju pregovori sa EU o temama oko kojih su oni već prelomili kako treba da se odviju.

Uprkos tome što ovaj film govori o Grčkoj i njenim dugovima, srpskoj publici će biti veoma zanimljiv jer je ovaj milje deo naše svakodnevice i sada imamo priliku da briselske hodnike i sale za sastanke vidimo na filmu.

Varufakisovo svedočanstvo prikazuje briselske susrete kao vrlo neprijatne, često brutalne i nediplomatične okršaje u kojima doduše kao u vicu on uvek biva u pravu, ali malo koga uspeva da ubedi u svoje viđenje stvari.

Nemci su prikazani kao sve sem dobroćudni hegemoni, a Angela Merkel se pominje kao osoba koja odaje utisak da simpatiše Ciprasa, ali mu ni na koji način ne pomaže.

Činjenica da mi znamo kako je Varufakisov angažman u grčkoj vladi završio, ne smeta ni filmu ni autorima. Štaviše, u jednom ironičnom zahvatu, iako film kreće od „početka“ priče, Gavras nam odmah pokazuje i kako je Varufakis došao na vlast i kako je podneo ostavku.

Sasvim sigurno, ovaj film nosi partijsku obojenost, kao uostalom i većina aktuelnih ostvarenja koja se bave ovim temama.

Međutim, brzina reakcije na događaje i kredibilnost izvora čine da se kroz filmove može otvoriti dijalog.

Kulturni kapital Janisa Varufakisa je veliki, pa je samim tim i logično da se njime bavi njegov veliki zemljak i značajan sineasta.

Dačić ne treba da mu peva Obične ljude grupe „Palp“

Ipak, gotovo je sigurno da sa druge strane nikada neće stići film o tome kako je Šojble bio u pravu, kao što ni Tramp ili Faraž ne odgovaraju na ostvarenja koja ih kritikuju.

Čini se da je to dosta i logično, film je ostao glas onih koji nemaju mogućnost da deluju iz pozicije vlasti i na taj način menjaju stvarnost, zato je i opasno kada se stvari preokrenu pa vlast krene da snima filmove protiv svojih protivnika.

Jedina stvar koja pomalo ostaje nedorečena u ovom filmu jesu mediji. Varufakis se u više navrata izjašnjava kao žrtva medijskih napada, ali se oni nikada jasno ne vide, premda s druge strane prikazan je i kao čovek koji u njima ume i te kako da se snađe, stekavši imidž rok stara među ministrima ekonomije, iako za razliku od našeg nekadašnjeg ministra nije aktivno radio na tome, premda jeste ostavio neke tabloidne tragove u istoriji rokenrola (recimo da Ivica Dačić neće pevati Džarvisa Kokera pred njim).

Otud, verujem da će film Ponašajte se kao odrasli biti jedan od favorita publike na Festu. Za razliku od Mekeja, Gavras od glumaca ne traži da imitiraju osobe koje igraju, i njihova fizička sličnost sa stvarnim ličnostima je krajnje rudimentarna, ali ovo nije ni film pravljen za glumačke bravure već za obaveštavanje ljudi o procesima koji spolja gledano deluju krajnje pitomo.

Stoga, Kosta-Gavras jeste već u dubokoj starosti, ali sposobnost da prepozna važnu temu i da gledaocima predoči njenu aktuelnost nije izgubio. Film se prikazuje u Takmičarskom programu, van konkurencije. Zakazane su dve projekcije i ne bi trebalo da ih propustite.