Biljana Sečivanović i nizanje životnih problema – kao na filmu

Biljani su roditelji bolovali od raka, rođena sestra takođe, a najstresniji momenat je bio kada joj je od karcinoma preminuo osmogodišnji sestrić, a ona se neposredno posle toga porodila.

„Porođaj je krenuo normalnim putem, a onda se dete zaglavilo u porođajnom kanalu, pa sam se na carski rez na kraju porodila i onda kada sam ga uzela u ruke, prosto nisam znala šta ću sa sobom, krenula sam da plačem, tako da je osoblje koje je radilo u tom momentu, ja sam se porodila u Austriji, jer sam tada bila tamo na privremenom radu i boravku, osoblje je mislilo da sam doživela postporođajni stres koje žene često doživljavaju, a onda mi je trebalo i neko vreme da se ja izridam, isplačem, da objasnim ženama, u stvari, šta je moj problem, koja je moja muka i prolazila kroz agoniju svega toga”, prisetila se Biljana najtežeg trenutka u svom životu.

Biljana je sve vreme bila uz bolesnog sestrića.

„Bila sam prisutna baš u vreme njegove bitke, borbe, pošto je u to vreme sestra operisala kičmu, jer je imala diskus herniju i nije mogla da ustane na noge, smenjivali smo se, naravno, svi mi iz porodice uže, ko je boravio sa njim, ko je mogao da provodi neko vreme, kvalitetno sa njim, ja sam, takođe, provodila iako sam bila sa već podmaklom trudnoćom, kada je dete već bilo pod prilično jakim sedativima i kada vidite da mu nije dobro, ali je bio izuzetno hrabar. Nije imao punih devet godina kada je preminuo. U aprilu je preminuo, a u avgustu bi napunio devet godina, a sa tri i po mu je dijagnostikovano”, nastavila je Biljana svoju tešku priču i dodala da nije gubila nadu do samog kraja da će mu biti bolje.

Kasnije je zbog stresnog događaja imala i problema sa mlekom. To ju je sve jako pogodilo, iako izgleda kao da je jaka i da nema nikakve probleme.

Borba sa emocijama u trnutku kada dobija svoje dete, a gubi sestrino bila je veoma teška.

„Teško je pomiriti, to su stvarno situacije koje nikome ne bih poželela u životu, a zamislite, nije samo meni bilo tako, zamislite koliko je ljudi oko mene isto to proživljavalo, počevši od moje majke, koja jedno unuče ispraća, jedno joj stiglo, pritom to joj je prvo unuče od mene i nema prostora ni ona žena da se raduje, zamislite i moju sestru, svoje ispraća, sad nas dve smo nekako povezane kroz ceo život i ne može da se raduje mom detetu, ali u neku drugu ruku, opet je našla taj momenat da se nekako vadi iz svog bola, iz svoje tuge te nenormalne, u stvari, možda je tako, uslovno rečeno, Bog namestio, da dođe upravo to jedno malo biće koje će da popuni tu jednu prazninu koja je ogromna ostala u našim srcima, nije on mogao da je popuni celu, da se razumemo, on je biće za sebe i Nikola je bio biće za sebe i svako ima svoj deo u srcima, ali, evo da kažem kroz celo njegovo odrastanje, detinjstvo, nebitno, uvek se nekako protezao i povezivao taj datum i uvek ga je pratila ta neka tuga. Ove godine slavimo punoletstvo i odlučila sam da se ove godine baš radujem", rekla je pevačica.

Biljana je otkrila da se više puta suočavala sa najtežom dijagnozom, ali da se oba puta javila na vreme. Ginekološki problem je bio i prvi i drugi put.

„Meni je, sva sreća, definisano kao karcinom, ali nulti stadijum. Sva sreća, pa imam tu zdravstvenu kulturu od malena, od kako sam postala devojka, posećivala sam ginekologa redovno i nisam ih menjala, imala sam isključivo jednog kod koga sam godinama išla, koji je pratio. S obzirom da u porodici imam tu neku porodičnu anamnezu da vučem taj neki gen i baka i deka sa mamine strane i mama u to vreme, ona je mene rodila, pa tada je otišla na operaciju karcinoma. Sada je, hvala Bogu, živa i zdrava i treba da slavimo osamdeseti rođendan”, istakla je Biljana Sečivanović i dodala da je redovno radila sve testove i posle treće kolposkopije su joj našli promene na grliću materice, ali je to bio sam početak i nije bilo razloga za brigu.

Podmukla vrsta karcinoma

U RTS ordinaciji je po prvi put otkrila da je operisala jajnik jer je bila na ivici karcionoma.

„Veći sam strah imala kada sam operisala jajnik, jer sam tad bila već neko ko je bio zreo i znam da je karcinom jajnika jako podmukao i da se teško otkriva i da su mnoge naše žene izgubile glavu, ne govorim samo o poznatima koje su medijima poznati, već mnogo žena je izgubilo glavu jer je teško otkriti, teško je ustanoviti. Meni su bili visoki CA 125, HE4 i Roma indeks, ali ne nešto sad ne znam ni ja koliko, ali blago jesu bili povišeni, ne svi, čini mi se da je jedan bio u nekim granicama normale i onda se ustanovilo da je to granični tumor, kako su ga nazvali, verujte i dan danas ne znam zašto se tako zove, pa su mi posle objasnili to je tumor koji su neopredeljene te ćelije, ali se uvek kasnije opredele u maligne, one su benigne, ali može da se opredele, ali ne zna se kada”, objasnila je Biljana, i dodala da se operisala pre pet godina i da od tog momenta je rešila da se ne nervira za nevažne stvari.

Korisne savete o tome kako tokom mnogobrojnih stresova i izazova ostati stabilan, dala je psihološkinja i psihoterapeutkinja Sanja Stanić.

„Rad jeste jedan od mehanizama i načina da se suočimo sa stresom. Drugi način jeste da izbegavamo, potiskujemo, sklanjamo emocije, da kažemo ma nama nije ništa, ja sam iznad toga, mogu da izađem na kraj sa tim. Treći način bi bio da se žalimo, da kukamo, da stalno vrtimo i tražimo neku empatiju i razumevanje od drugih ljudi”, objasnila je psihološkinja.

Da li ljudi koji stalno pričaju o problemima – nikada neće izaći iz njih

„Moramo podeliti.Traženje socijalne podrške nekako jeste zdrav mehanizam, osloniti se na druge ljude, na porodicu, ako ne na porodicu, onda na prijatelje. Ako naša patnja prevazilazi naše socijalno okruženje, onda treba potražiti stručnu pomoć. To su sve dobri mehanizmi. Ali, preterano korišćenje svakog od ovih mehanizama, pa čak i rada i aktivnosti, potiskivanje, sedacija različitim supstancama, preterani radoholizam takođe ima neke svoje negativne posledice, prilično loše za nas.

Može se desiti da zanemarujemo zdravstvene signale, može se desiti da u tom radu se jako iscrpimo, da zanemarimo umor, da zanemarimo ono što nam telo govori. Kada se odesečemo od sopstvenih emocija, mi se odsečemo iz sopstvenog tela, onda nije čudo što dođe i bolest da nas centrira, da kaže, čekaj, stani malo, poveži se sa sobom, da se zapitamo kako se osećamo, da povremeno pitamo sebe kako si. Mi jednostavno nemamo naviku da to radimo”, precizirala je psihološkinja i psihoterapeutkinja Sanja Stanić i zaključila da ko to počne da radi već je na putu psihološkog napretka.