Želudac kod gojaznih je istih dimenzija kao i kod normalno uhranjenih ljudi

Dr Veličković je podsetio da gojaznost često prate i određeni zdravstveni problemi: „Gojaznost je jedno kompleksno oboljenje koje se javlja u svim starosnim grupama i u svim socijalnim kategorijama, a bolesti koje mogu da proisteknu iz gojaznosti su najčešće bolesti kardiovaskularnog sistema, najpoznatija je arterijska hipertenzija, ili povišen krvni pritisak, zatim šećerna bolest tipa 2, reproduktivni poremećaji neki kod žena i neke maligne bolesti."

Ranije smo u RTS Ordinaciji čuli od onkologa da masno metabolički aktivno tkivo može da napravi i karcinom dojke, a dr Veličković je podsetio i koje karcinome može da izazove to masno tkivo, prema potvdama naučnih studijama: „Verovatno je najčešći kolorektalni karcinom, odnosno karcinom debelog creva i završnog dela debelog creva, tj. rektuma i karcinom pankreasa", upozorio je dr Veličković.

Dr Veličković je govorio o tome kako se procenjuje da li je neko za hirurško lečenje gojaznosti. „To su ljudi koji imaju indeks telesne mase preko 35, sa nekom od već pomenutih bolesti koje mogu da proizađu iz gojaznosti, ili indeks telesne mase preko 40. To je neka, što mi, hirurzi, volimo da koristimo naziv "patološka gojaznost" ili "morbidna gojaznost" - to je indeks telesne mase preko 40".

Kada se izračuna indeks uz pomoć pomenute formule rezultati govore o tome da li postoji problem- ako je do broja 25 ukazuje na normalnu uhranjenost, između 25 i 30 je povišena telesna težina, a preko 30 postoje 3 stadijuma gojaznosti - 30 do 35 prvi, 35 do 40 drugi i preko 40 treći stadijum.

Hirurzi koriste tu neku granicu morbidne gojaznosti BMI od 40. „Naravno, tu postoje nekad etičke dileme kada recimo imate pacijenta koji ima indeks telesne mase 33, onda bi vi trebalo da kažete njemu da se ugoji do 35 pa da onda bude kandidat za operaciju, zato što je veliki broj tih ljudi sa nekim indeksom telesne mase između 30 i 35 takođe pokušao mnogo dijeta, takođe imao mnogo neuspeha, ima različitih psihičkih problema. Vrlo, vrlo često i u preko 50% slučajeva depresiju, tako da i hirurzi i uopšte lekari koji se bave hirurgijom gojaznosti dolaze u te etičke dileme šta sa tim ljudima u nekoj toj međuzoni, između 30 i 35, i postoje naročito u Americi trendovi da se ta granična vrednost indeksa telesne mase pomeri na 30", ispričao je dr Veličković.

Višak kilograma najčešće kreće od ranog detinjstva ili od puberteta

Jedno od pitanja za stručnog gosta u Ordinaciji bilo je: „Kada razgovarate sa pacijentima koji su kandidati za operaciju, šta oni kažu - kako je došlo do toga da to ode toliko daleko da oni više ne mogu nikakvim režimom ishrane da kontrolišu tu svoju težinu"?

„Najveći broj ljudi koji su naši kandidati za operaciju su ljudi koji imaju problem sa kilogramima ili od ranog detinjstva ili od puberteta. Dakle, oni se obično kada dođu kod nas bore sa kilogramima već 20-ak godina - 30, nekad i mnogo više, tako da ni oni sami ne mogu da odrede taj stadijum kada se to otelo kontroli. To se obično nagomilava godinama. Ima tu mnogo i genetike, ima mnogo nasleđa. Preko 40 gena učestvuje u regulaciji telesne mase, a malopre pomenuti BMI se nasleđuje u 40 do 80 % slučajeva. Dakle, i u ovom slučaju, kao i u slučaju mnogih do sada poznatih bolesti, ne možemo da pobegnemo od genetike", rekao je hirurg.

Ipak, možemo sprečiti aktiviranje te genetike nekim ponašanjem, da sa decom vodimo računa i slično: „Ja mislim da je krucijalno u borbi protiv ove epidemije gojaznosti rad sa decom, jer je dobro poznato da gojazno dete je gotovo sigurno gojazna odrasla osoba sa mnogim problemima koje gojaznost nosi", istakao je dr Veličković.

Hirurg je rekao da se nekada dešava da čak i pacijenti koji su uspešno operisali želudac i dostigli željenu kilažu, nekad svojim ponašanjem povrate gojaznost posle nekoliko godina. „Pazite, nijedna od operacija koje se rade u cilju hirurškog rešenja gojaznosti nije 100% efikasna i trajna. Prema današnjim podacima koje imamo nezavisno od intervencije koja se izvodi, procenat ljudi koji imaju ponovni dobitak telesne mase iznosi negde između 20 i 30%, u nekom periodu od 5 do 10 godina", što je čak četvrtina, a možda i malo više.

„Postoje različiti razlozi zašto se to dešava. Jedna grupa razloga su anatomske promene na organima koje smo mi izmenili, da li, ukoliko je bilo smanjivanje želuca da se taj želudac malo proširi, a druga grupa jeste da ti ljudi nakon određenog perioda vremena i opuštanja ne poštuju više higijensko dijetetski režim. To je uzimanje jako kalorične hrane, slatke, koja ima mali volumen a mnogo kalorija", objasnio je gost Ordinacije.

Najteži pacijent danas je bukvalno duplo lakši zahvaljujući operaciji

Osoba koja je imala najviše kilograma, a koju je dr Veličković operisao, imala je 240 kg, a nakon operacije se pacijent oporavio i njegov proces mršavljenja i dalje traje, pohvalio se lekar. „Trenutno je na 120 kilograma posle 13 meseci." Dakle, duplo!

Hirurg je takođe detaljno objasnio šta je zapravo želudačni balon koji se kroz usta bez hirurgije, bez reza ubaci u želudac i smanji zapreminu želuca, pa pacijent bude manje gladan. „To je endoskopska metoda koja se primenjuje posledljih 30 -ak godina. Uradimo endoskopiju, pogledamo kako izgleda želudac, jednjak i dvanaestopalačno crevo. Ukoliko je sve u redu stavljamo balon koji punimo određenom količinom tečnosti - to je obično između 400 i 700 mililitara. Cela ideja kako balon deluje jeste da on svojom zapreminom zauzima određenu zapreminu želuca i na taj način smanjuje zapreminu za uzimanje hrane. A drugi jeste da je kad hrana dođe iznad balona usporenost prolaza između balona i želuca, želudac se usporeno prazni i u teoriji je pacijent duže sit", objasnio je dr Veličković.

On je dodao da je tzv. žeudačni balon rešenje za dve grupe ljudi: „Jedna grupa su ljudi koji su preterano gojazni i kojima je balon priprema za operaciju, dakle da smanje inicijalno telesnu masu, da izgube višak tečnosti, da im se smanji jetra, da operacija bude tehnički izvodljivija. I postoji druga grupa pacijenata - to su oni koji imaju manje viškove u kilaži, dakle BMI preko 27. To je, prostim jezikom da kažemo, neki višak od 15-ak do 20 kg. To je ono što je realno da može da se izgubi balonom. Naravno ima i slučajeva gde su ljudi gubili mnogo više kilograma, ali prosek je između 15 i 20 kilograma, s tim što muškarci izgube malo više, nego žene".

Endoskopska procedura kojom se plasira taj balon traje 10-ak - 15 minuta, radi se u analgo sedaciji: mi vas uspavamo, stavimo balon... Naravno, ne postoji skoro nijedna procedura u medicini koja je bez rizika. Tu postoji rizik od same anestezije koji je ekstremno mali, ali nikad nije jednak nuli. A što se samog balona tiče on je jako bezbedna procedura.Balon je praktično od inertnog materijala, od silikona koji vam stoji u želucu, dakle potpuno mehanička stvar", objasnio je hirurg uz dodatak da balon ne može da uraste u zid želuca, odnosno rekao je da je to baš ekstremna situacija koju nije video u praksi. „Opisani su slučajevi nekih komplikacija zbog pritiska, recimo upale pankreasa ili u slučaju nedovoljnog naduvavanja balona - to je da balon prođe u digestivni trakt, da izađe iz želuca, prođe kroz dvanaestopalačno crevo, izazove ileus, odnosno zastoj creva, kako je poznat u narodu", precizirao je gost Ordinacije podsetivši da u narodu ovo stanje često nazivaju "umršenim crevima" i dodatno razjasnio da je u tom slučaju u pitanju akutno hirurško stanje koje zahteva momentalnu operaciju. Ili kod pacijenata, takođe govorim o slučajevima kad je balon stavljen a da nije postojala adekvatna indikacija, kada postoji velika želudačna kila da balon može da pođe i proksimalno, dakle put jednjaka, da se zaglavi u toj kili i da čovek ne može ništa da proguta". Gost Ordinacije naglasio je da se i ovo rešava endoskopski, odnosno bez hirurgije: „Onda u tom slučaju balon može da se izvadi i opisani su slučajevi jako retko da balon pukne, a to je u slučajevima abdominalne traume, dakle u slučaju udarca u trbuh, saobraćajnog udesa, skokova bandžijem, gde imate naglo zaustavljanje, gde balon može da pukne, tako da to kažemo pacijentima da vode računa da neke stvari ne rade. Inače može da se leti avionom, mogu da se rade sve druge stvari, fizička aktivnost, sve može".

Hirurg je otkrio da taj balon kada se postavi treba da stoji 6 meseci do godinu dana,u zavisnosti od proizvođača i zavisno od tipa balona: „Taj proces gubitka kilograma je najintenzivniji u prva 3 meseca i tad se izgubi nekih 80% nekog ukupnog gubitka, a u ostalih 3 do 8 ili 9 meseci vi izgubite još 20% i održavate dostignutu telesnu masu".

Kome odgovara smanjenje želuca, a kome želudačni bajpas?

Dr je detaljno govorio o smanjenju želuca hirurškim procedurama, odnosno o tzv. Proceduri GASTRIC SLEEVE SURGERY, kao i o Želudačnom bajpasu - odnosno o metodi GASTRIC BYPASS SURGERY.

Na pitanje koja je od ove dve metode bezbednija i preporučljivija za pacijenta, hirurg je imao spreman odgovor: „Zavisno od pacijenta, naravno od njegovog zdravstvenog stanja, od njegovog indeksa telesne mase. Dakle, nije jedna operacija za sve pacijente. Obe su jako bezbedne, obe su sa jako niskim procentima morbiditeta, odnosno procenta komplikacija koje mogu da se jave, s tim što gastrični bajpas ima nešto viši procenat komplikacija. Nešto je tehnički zahtevnija operacija za hirurga", rekao je i dodatno objasnio da se obe vrste operacije rade u totalnoj anesteziji, laparoskopski, odnosno bez velikih rezova na trbuhu: „Imate 5 malih rezova od po centimetar na trbušnom zidu, gde uvodite instrumente kojima radite, između ostalog i kameru, i radite istu operaciju kao što bi ranije, pre 20- ako godina radili otvorenu operaciju". Još je uporedio ove dve operacije: „Što se tiče rezultata - vrlo su slični u smislu zadovoljavajućeg gubitka telesne mase i održavanja te novonastale telesne mase. Vrlo su slični što se tiče uticaja na ove bolesti kao što su povišen krvni pritisak, šećerna bolest, ali i slip apneja", rekao je lekar uz objašnjenje da je slip apneja pojava kada ne dišete tokom noći i da to može biti vrlo opasno i napraviti nove zdravstvene probleme.

Mit o veličini želuca kod gojaznih i negojaznih ljudi

„Vrlo su slične procedure, a izbor nije univerzalan", zaključio je dr Veličković. On je razbio mit o tome da je veličina želuca jedne osobe približno ista veličini šake te osobe koja "meri" svoj želudac i rekao da su želudac mršave i gojazne osobe vrlo verovatno potpuno iste veličine: „Ne postoji korelacija između veličine osobe i veličine želudac. Pojednostavljeno - svačiji želudac može da primi, u rastegnutom stanju, negde litar i po, čak i do dva, tečnosti. Dakle, ne postoji u tom smislu razlika da gojazne osobe imaju mnogo veći želudac i da je potrebno mnogo više hrane da ga napune". Ipak, postavljeno je onda i logično pitanje - ako je to tako, zašto im se onda uopšte smanjuje želudac?

„ Smanjuje se iz više razloga - jedan je što kad se smanji želudac jako se smanji kapacitet. Dakle možete da unosite možda 120 - 130 mililitara, nekada i manje i što u tom uklanjanju dela želuca koji se otklanja u toj operaciji luče se neki hormoni, koji su hormoni gladi, od kojih je najpoznatiji grelin. Nakon te operacije vi ne osećate glad dugo vremena, tako da to su neki načini kako ta operacija deluje", temeljno je objasnio hirurg.

Dr Veličković je u emisiji na tabli nacrtao kako izgledaju obe operacije i pokazao koji se tačno deo želuca odstranjuje tokom procedure smanjenja želuca: „Nakon operacije kapacitet tog želuca može da bude negde oko 120 mililitara, a vrlo često i manje. Pre toga je čovek mogao da popije i litar i po. Dakle, nakon ove operacije vi možete da uzmete samo 120 mililitara tečnosti. To je otprilike pola čaše jogurta u zapremnini nekakve hrane. Ova druga operacija - gastrični bajpas se radi tako što se od želuca napravi još manji rezervoar, koji može da bude i 50 mililitara, a onda se jedan deo tankog creva prespoji sa želucem i na taj način imate smanjen kapacitet i želuca i jedan veliki deo tankog creva izbacujete iz varenja", rekao je dr Veličković i ovu proceduru takođe detaljno iscrtao na tabli u studiju.

Interesantno je da se kod bajpasa nijedan deo želuca ne odstranjuje, on nastavlja da luči svoj sadržaj koji normalno ide kroz dvanaestopalačno crevo, ali u njemu ne završi hrana, već hrana ide u napravljeni, mali želudačni rezervoar i odmah u tanko crevo, čime se zaobilazi dvanaestopalačno crevo.

Ovo objašnjenje dovodi do zaključka o razlici između dve opearcije - kod prve se odstrani deo želuca, dok se kod druge to ne radi. „Želudačni sliv je ireverzibilna intervencija. Dakle, kad mi jednom skratimo želudac mi nemamo nazad, a gastrični bajpas je reverzibilna situacija. U jako retkim situacijama, malnutricije i prekomernog gubitka telesne mase, što se dešava retko, ali se nekad dešava - mi možemo patrljak želuca da povežemo sa želucem koji je ostao i da vratimo u normalno stanje", obrasnio je dr Veličković dok je sve crtao na tabli.

Na pitanje koliko brzo se gubi koliko kilograma nakon ove dve operacije, hirurg je odgovorio da to zavisi od kilaže od koje se krenulo: „ Naravno, ljudi koji su veći, koji imaju veće viškove u kilogramima, oni brže gube u prvim mesecima, zato što oni imaju velike viškove vode, tako da se dešavalo da ljudi izgube u prvim mesecima i 20-ak kilograma. Posle dva do tri meseca taj gubitak se stabilizuje i mi volimo da kažemo da je najbolje da ljudi gube 3 do 5 kilograma, nekad i 6, ne više, da taj gubitak bude postepen, zato što je gubitak kilograma veliki stres za organizam. Inače, sam gubitak kilaže traje od 12 do 18 meseci. Neko pre ili kasnije dostigne taj plato i njegov je zadatak posle toga da održava".