Džinovska čelična neman – kada su Japanci planirali da bombarduju Vašington koristeći podmornice-nosače aviona

Potreba je majka izuma, a neophodnost inovacija naročito je izražena u ratnim uslovima, pogotovo kada jedna od zaraćenih strana oseća da joj preti katastrofalni poraz i da joj je, kako bi ga izbegla, nužno novo, posebno moćno i za neprijatelja neočekivano oruđe.

Divovske japanske podmornice klase „I-400“, veličine (površinskog) razarača, u svoj svojoj neobičnosti, u tom smislu zapravo predstavljaju klasičan primer tehnološke evolucije i inženjerske smelosti, motivisane suštom potrebom za samoodržanjem u konfliktu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem.

Divovska neman

Podvodni aparati klase „I-400“, koji su u svojoj utrobi u hladne morske dubine nosili tri borbene letelice, bili su dugi 122 metra i istiskivali čak tri i po hiljade tona vode, isto koliko i lakše krstarice u naoružanju Japanske carske mornarice.

Rad na projektovanju te moćne podmornice-nosača aviona, čija je posada brojala čak 157 ljudi, počeo je 1942. godine na inicijativu admirala Isorokua Jamamotoa, koji je, između ostalog, predvodio odvažne i uspešne mornaričke vazdušne napade na sedište američke Pacifičke flote u Perl Harboru na Havajima, na australijsku metropolu Sidnej i luku Dač Harbor na Aljaski.

Jamamoto, koji se u mladosti dve godine školovao na Harvardu i radio kao japanski vojni ataše pri ambasadi u Vašingtonu, smatrao je da carska mornarica mora da stekne kapacitete kojima bi mogla da periodično ugrožava američko tlo. S obzirom na to da su površinski nosači aviona krupni ciljevi koji su laki za otkrivanje iz vazduha i pomoću (u to vreme novog i efikasnog izuma) radara, za iznenadne udare po teritoriji SAD, verovao je, najprikladniji su podvodni nosači aviona.

No, da bi njihovo delovanje imalo smisla, morali su da budu prevladani problemi prostorne ograničnosti i težine, odnosno, povećan broj aviona koje mogu da ponesu.

Goruća potreba

Podmornica-nosač aviona nije bila novi koncept, jer su eksperimente usmerene na integraciju vojnih letelica sa podvodnim mašinama još od Prvog svetskog rata vršili Britanci, Francuzi, Nemci i Italijani. Njihova razmišljanja uglavnom su se odnosila na izviđanje i relativno ograničene vazdušne napade na neoklopljeno civilno brodovlje, jer su u ta ispitivanja, zbog tehničkih izazova, uglavnom bili uključene lakše i manje letelice.

Sami Japanci su, po ugledu na nemačke uzore, najpre u periodu od 1925. do 1927. godine razvili laki (rasklopivi) izviđački avion koji bi mogao biti smešten na domaće podmornice klase „I-5“. Usledio je dalji razvoj podmornica-nosača: „I-7“, „I-9“, poboljšanih verzija „I-12“, „I-13“ ili „I-15“, sa kojih su se pomoću katapulta mogli lansirati jedan ili dva aviona, namenjenih izviđanju i napadima na komercijalno brodovlje. Kran sa čekrcima je korišćen da se letelica po povratku sa zadatka izvadi iz mora i podigne na palubu.

Međutim, Japancima je bila potrebna još veća udarna sila, pa je Jamamoto od svojih konstruktora tražio plovilo koje bi moglo da tegli bombardere, i to ne jedan ili dva aviona, kako je do tada bio slučaj, već čitava tri.

Tako je nastala klasa „I-400“, tip podmornice koja je smesta ponela titulu najvećeg podvodnog plovila na svetu. Štaviše, nju je zadržala više od decenije nakon završetka Drugog svetskog rata, sve do šezdesetih, kada su je po dimenzijama i nosivosti pretekle podmornice na nuklearni pogon.

Kvaliteti i mane

„I-400“, uspešno izgrađena u potpunoj tajnosti, bila je pravo čudo tehnike, ne samo zbog svojih gigantskih razmera, već i relativno velike brzine od 19,6 čvorova i velikog dosega – ona je teoretski mogla da oplovi celu Zemlju jedan i po put.

Poređenja radi, prva japanska podmornica koja je ponela jedan avion, „I-5“, bila je dugačka 97 i po metara i istiskivala 1.970 tona vode, odnosno, bila je za četvrtinu kraća i gotovo upola lakša od Jamamotove nove uzdanice.

Neke od najvećih tehničkih poteškoća koje su morale biti rešene su bile kako konstruisati podmornicu tako da zadrži pristojne dinamičke karakteristike uprkos dodatnoj težini i kako dobro izolovati veliki hangar za smeštanje letelica tako da u njega ne prodire voda.

Prednost je bila to što je hangar, alternativno, u teškim uslovima kada su Amerikanci iz vazduha dobro pokrivali široka morska prostranstva i gotovo u potpunosti prekinuli neprijateljevo snabdevanje i logistiku, mogao biti korišćen i za prenos naoružanja, goriva i drugih potrepština za japanske trupe razbacane po pacifičkim ostrvima.

Ipak, džinovska klasa „I-400“ je, neizbežno, imala i više mana. Tu neobično krupnu morsku neman bilo je lakše primetiti od drugih podmornica kada bi izronila. Takođe, zaranjala je relativno sporo i bila teška za upravljanje.

Strateške ambicije

„I-400“, opremljena sa osam torpednih cevi i topom kalibra 140 milimetara, u svojoj unutrašnjosti, poput trudne ženke grbavog kita, nosila je tri vazduhoplovna dvoseda „M6A1 seiran“, maksimalne brzine od 474 kilometara na čas.

Ti hidroplani, koje je prizvodilo preduzeće „Aići letelice“, mogli su da budu naoružani sa četiri manje bombe od po 250 kilograma ili jednom teškom od osamsto. Alternativno, mogli su da budu opremljeni i torpedom.

Ušli su u naoružanje u novembru i decembru 1944, ali su zbog razornog zemljotresa pri kraju te godine i američkih vazdušnih napada naredne, koji su oštetili postrojenja u Nagoji, napravljeni u samo 28 primeraka.

Njihovi ciljevi trebalo je da budu ništa manje nego američki velegradi Njujork i Vašington. S obzirom na geografsku lokaciju Japana, koji se nalazi bliže zapadnoj obali SAD, udari na urbane centre na istočnoj bili bi posebno efektni kada su u pitanju iznenađenje, podizanje morala japanske vojske i stanovništva i ratna propaganda.

Ali, kako se situacija na bojištu pogoršavala i carstvo gubilo teritorijalne posede u Pacifiku, japanske vojskovođe su bile prisiljene da koriguju strategiju upotrebe podmornica-nosača aviona – napuštene su ambicije u vezi sa napadima na istočnu obalu SAD i kao primarni cilj postavljen je Panamski kanal. Njegova potpuna ili delimična paraliza bi sprečila ili bar osetno otežala trgovinu između dveju obala SAD i, što je još važnije, onemogućila ili omela prebacivanje vojnih efektiva izgrađenih u brodogradilištima u Baltimoru, Filadelfiji, Norfolku i drugde na istočnoj obali u Pacifički okean, gde su korišćeni u borbi protiv japanskih snaga.

No, do trenutka kada su podmornice klase „I-400“ postale operativne, ogromne američke snage su već bile koncentrisane u Pacifiku, pa su japanski planeri ubrzo odustali i od ataka na Panamski kanal. Umesto toga, osmišljena je nova operacija: kamikaze udar na lanac atola Juliti, u sklopu Karolinških ostrva, gde je, u prostranoj laguni koji su ti atoli oformili, u avgustu 1945. bilo ukotvljeno čak petnaest američkih nosača aviona.

Na te krupne američke snage upućeno je nekoliko podmornica nosača, od čega i dve klase „I-400“, sa skromnim brojem od ukupno 14 aviona. Ali, pre nego što su oni stupili u akciju, iz Tokija je stigla dramatična vest... o predaji države.

Najveće podmornice na svetu tako nikada nisu uzele učešća u borbi, a njihovi kapetani, nesumnjivo ponosni na novu, moćnu tehniku kojom su komandovali, doživeli su ironičnu sudbinu da svoje impresivne mašine predaju u ruke zapovednicima američkih brodova koji su bili višestruko manjeg gabarita.

Zaplenjene podmornice klase „I-400“ potom su odvezene do Havaja, gde su namerno potopljene torpedima kako bi se onemogućila inspekcija koju su zahtevali Sovjeti.

Izneverena očekivanja?

Japanci su tokom rata na more izveli ukupno 36 podmornica-nosača aviona.

Kada je u pitanju klasa „I-400“, prvobitno su planirali 18 aparata, ali je taj broj zbog problema sa proizvodnim resursima potom smanjen na devet, i, konačno, na pet. Na kraju, samo tri su bile izgrađene, od čega su samo dve zaplovile na zadatak.

Istoričari, koji za razliku od ondašnjih ekonomskih planera i ratnih stratega imaju privilegiju da mogu hladne glave da zavire u prošlost i promisle o već poznatom ishodu umesto da u kovitlacu briga i straha pokušavaju da odgonetnu šta im može doneti neizvesna budućnost, danas jednoglasno kritikuju program izgradnje neobičnih „I-400“.

Njihov argument je da su one progutale puno vremena, rada i novca u za Japan vrlo teškim trenucima kada su oni bili deficitarni, te da vojno gledano ne predstavljaju isplativ, opravdani projekat, pošto se od njih nikako nije moglo očekivati da odsudno utiču na tok rata.

Jer, i da je bila izgrađena planirana flota od 18 podmornica klase „I-400“, ona bi nosila samo 54 aviona, što je zanemarljiv broj koji ne bi uticao na ishod bespoštednog sukoba u Pacifiku.

Tu nepovoljnu ocenu na neki način potvrđuje i uzaludnost jedine uspele akcije bombardovanja američkog kopna iz vazduha pomoću podmornice-nosača. Nju je u septembru 1942. izvelo podvodno plovilo klase „I-15“, čiji je laki izviđački hidroplan tipa „Jokosuka E14“, u nastojanju da izazove šumski požar, u dva navrata bacio zapaljive bombe na planinsko rastinje u državi Oregon, prouzrokovavši minimalnu materijalnu štetu, bez ljudskih žrtava.

Ipak, može se reći da pomenuto negativno mišljenje ne uzima u dovoljnoj meri u obzir činjenicu da je nadmoć savezničkih snaga u vazduhu prisiljavala Japan da transport naoružanja i opreme, koliko je to moguće, prebaci ispod talasa i to da rat, osim konkretne vojne, ima i druge dimenzije, poput političke i propagandne, koje mogu da utiču na vojnu.