Priča o jedinom poslastičaru koji u Japanu nudi srpske kolače

S gospodinom Sugaharom razgovaramo u njegovoj svežoj, senovitoj poslastičarnici „Figje" (francuski „smokva"), koju od jakog sunca brani široki narandžasti zastor razapnut spolja, i u kojoj je, u skladu s imenom, enterijer od prirodnih materijala, gotovo u celosti izrađen od drveta. 

Kolači i torte u frižderu izloženi su pogledu mušterija, a u ponudi su i čokolada, peciva, džemovi i sokovi. Posebno mesto imaju srpske kiflice, koje krasi atraktivno pakovanje s nacionalnom zastavom.

Tradicionalni japanski kolači zasnivaju se na upotrebi želatinaste smese od azuki pasulja, a tzv. „zapadnjački kolači“, poslastice pravljene od jaja i brašna, u toj ostrvskoj carevini uglavnom su inspirisani francuskim i nemačkim uzorima. Balkanski slatkiši su potpuno nepoznati, a i orasi se generalno vrlo retko koriste za deserte, pa gospodina Sugaharu zabrinuto pitamo o utiscima japanskih mušterija.

„Oni koji su probali kiflice kažu da kada počnu da ih jedu ne mogu da stanu", i dodaje da su toliko popularne da postoji lista čekanja na kojoj je trenutno pet osoba. 

On kupcima sugeriše da ih konzumiraju polako sa crvenim čajem, odnosno džemom tokom razgovora ili druženja. Kiflice nudi upakovane u luksuznu kutiju sa srpskom trobojkom, tako da ti kolačići koji u našoj zemlji važe za sastavni deo domaće kuhinje, bakinog ili majčinog repertoara, te se doživljavaju kao nešto lako pristupačno i prisno, u njegovoj poslastičarnici deluju elegantno i prefinjeno, gotovo egzotično.

Poslastičar poštovalac Nikole Tesle

Radoznali smo kako je došlo do toga da se oproba u spravljanju kolača po srpskom receptu i zašto baš kiflice.

Gospodin Sugahara otkriva da je inicijativa potekla od domaćeg proizvođača hrane koji u razvoju prehrambenih proizvoda sarađuje s gospođom Tijanom Zdravković Nagato, dugogodišnjom stanovnicom Japana koja u slobodno vreme zainteresovanima drži časove srpske kuhinje i koja je imala više puta priliku i da svoje kulinarsko umeće demonstrira u televizijskim programima u toj ostrvskoj zemlji.

Mladi poslastičar iz grada Abika, naselja sa oko 130.000 stanovnika u predgrađu prestonice Tokija, objašnjava da se nakon degustacije ponuđenih srpskih poslastica odlučio za kiflice sa orasima jer su jednostavne i nisu jako slatke, zbog čega mu se činilo da će ih Japanci prihvatiti. Napravio ih je po receptu gospođe Zdravković Nagato i njihovu sliku postavio na svoju Instagram stranicu, nakon čega su ga prijatelji i mušteriji pitali da li se te poslastice mogu kupiti.

„Tada sam počeo da preko Jutjuba i interneta istražujem o srpskoj kuhinji, kulturi i istoriji. Shvatio sam da potkovičasti oblik kiflica ima određeno značenje, odnosno da služi da prizove sreću. To mi je bilo tim više interesantno što sam rođen u godini konja po starom kineskom kalendaru". 

Kaže da je, sakupljajući informacije o Srbiji, saznao da je ona bila prva evropska zemlja koja je preko Crvenog krsta uputila pomoć postradalima od velikog zemljotresa i cunamija u Japanu 2011. godine.

„Štaviše, ja sam po profesiji, zapravo, električar. Sa 18 godina sam se zaposlio u firmi koja se bavi održavanjem električne mreže, ali sam je napustio u 25. godini kako bih otvorio svoju poslastičarsku radnju. Kada sam shvatio da je Nikola Tesla, jedan od mojih uzora, Srbin, osetio sam, može se reći, sudbinsku vezu sa vašom zemljom."

Radost mušterija kao inspiracija za rad

Gospodin Sugahara sastojke potrebne za kiflice, poput brašna i maslaca, dobavlja sa severnog ostrva Hokaido, koje se od ostatka zemlje razlikuje svojim prostranim, pitomim pašnjacima i velikim farmama, te ima klimu koja je relativno slična evropskoj kontinentalnoj. Insistira da svi sastojci budu prirodni, organskog porekla. 

Japanci su posvećeni detaljima i strahovito drže do kvaliteta što se može videti i u pristupu gospodina Sugahare, koji kaže da vodi računa o svemu: od pravilnosti oblika i gustine teksture, odnosno osećaja u ustima prilikom žvakanja, preko ukusa, do mirisa koji ostaje nakon što se kiflica proguta.

Otac šestogodišnjeg dečaka, koji gostima koji posete njegovu radnju priča o Srbiji pokazujući im mapu koja označava njen položaj u Evropi, otkriva da želi da se uskoro okuša i u spravljanju lenje pite.

Upitan o svojim planovima za budućnost ističe da su firme i pojedinci u Japanu u decenijama visokog ekonomskog rasta gradili kule i gradove i previše proizvodili, stvarajući ogromne viškove robe koja je bacana, te da je to nauk kako ne treba raditi. 

„Smisao rada", dodaje Sugahara, „za mene nije u širenju poslovanja i povećanju zarade već u zadovoljstvu i sreći. Zato mi je cilj da svojim kolačima obradujem građane Abika, a kiflice želim da koristim kao povod za druženje i razgovor u kojem ću mušterijama prenositi informacije o Nikoli Tesli i Srbiji. Odnosno, želim da uživam u svakodnevici, a ne da gradim lanac poslastičarnica radi bogaćenja“.

U toj filozofiji skromnog rada i življenja, sa smislom i srećom u malim radostima u svakodnevnom životu, porodično putovanje u Srbiju i poseta Muzeju Nikole Tesle bi sigurno bili nezaboravni doživljaj za gospodina Sugaharu, koji nikada nije bio u našoj zemlji.