Pre 10 godina Feliks Baumgartner je sleteo iz stratosfere brže od zvuka

„Stojim tamo na vrhu sveta van kapsule u svemiru, u stratosferi. Pogledao sam oko sebe, iznad moje glave potpuno crno nebo“, rekao je Feliks Baumgarner novinaru Si-En-Ena u oktobru 2012. godine posle svog uspešno izvedenog slobodnog pada sa visine od 39.045 kilometara.

„Zaista sam pokušavao da zauvek zapamtim taj trenutak“, dodao je Baumgartner.

U direktnom prenosu njegovog skoka koji je pratio ceo svet, naustrašivi Austijanc je izgovorio čuvene reči: „Ponekad moraš da se popneš jako visoko da bi shvatio koliko si mali. Sada se vraćam kući“.

Šest godina mukotrpnih priprema

Pripreme za projekat skoka iz stratosfere koji je Baumgartner pokrenuo sa „Red bulom“ prema očekivanjima trebalo je da traje 24 meseca, ali je na kraju trajao celih šest godina.

„Mislili smo da ćemo napraviti kapsulu, napraviti odelo pod pritiskom, vežbati neko vreme, a onda ćemo otići sve do stratosfere i vratiti se na Zemlju nadzvučnom brzinom“, kaže Baumgartner.

„Ponekad bismo otišli na sastanak sa tri problema, a zatim posle osam sati napustili taj sastanak sa još pet problema... i bez rešenja za prethodna tri“.

Da bi Baumgartnera doveo do stratosfere, njegov tim je morao da konstruiše balon sa helijumom za koji je bio potreban materijal veličine 33 fudbalska terena – težak 1.700 kilograma. Bilo je potrebno bar 20 ljudi da nose balon koji je napravljen od materijala deset puta tanjeg od kese za sendviče, a da materijal ostane neoštećen.

Ali najveća pretnja projektu bila je nešto na šta niko nije ni pomišljao da će biti problem – Baumgartnerova mentalna snaga.

Odelo je moralo da bude pod pritiskom i da može da izdrži temperature od minus 72° Celzijusa.

„Veoma je neprijatno“, prisećao se Baumgartner. „Potpuno ste imobilisani. Stalno imate utisak kao da dišete kroz jastuk. Potpuno ste odvojeni od spoljašnjeg sveta. Dakle, kada je vizir spušten, jedino što čujete je vaše disanje“.

Kako bi mogao da izdrži osam sati u odelu pod pritiskom Baumgartneru je trebalo nekoliko meseci priprema – i pomoć psihijatra i sportskih psihologa da mentalno prihvati ovaj napor.

„Morao sam da gledam na odelo kao na prijatelja, a ne neprijatelj“, dodaje ekstremni sportista, bivši vojni padobranac sa više od 2.500 skokova iza sebe.

Supersonični čovek

Austrijanac je uspešno skočio iz balona dok je bio u svemiru, gde ne važe uobičajena pravila skakanja padobranom.

Devet minuta je padao sa neba, od čega je polovina vremena bio potpuno slobodan pad.

„Kada sam skočio, polako sam počeo da se vrtim u jednom smeru, onda sam počeo da se okrećem u potpuno suprotnom, a onda sam zaista počeo da se okrećem sve brže, i brže, i brže“, objasnio je Baumgartner.

Naravno, nije imao mogućnosti da uvežba i stekne utisak kako stvarno izgleda slobodan pad iz svemira, tako da je taj osećaj kretanja bio krajnje uznemirujući.

„Ovo je bio veoma alarmantan trenutak jer ne postoji protokol“, naglašava neustrašivi pedesetotrogodišnjak koji je tog 14. oktobra 2012. godine padao brzinom od 1.357,64 kilometra na sat – 1,25 puta brže od zvuka. „To je kao plovidba bez vetra, što znači da vaše veštine ne služe ničemu“.

Na kraju je prošao kroz takozvanu Armstrongovu liniju, posle koje vazduh postaje gušći, uspeo je da se stabilizuje i počeo da „uživa u običnom skoku padobranom“.

„Kada sam otvorio padobran i podigao vizir, bio je to prvi trenutak posle sedam sati kada sam udahnuo spoljašnji vazduh. Ponovo sam se povezao sa spoljnim svetom, i to je bio trenutak velike sreće“.

„Jedina stvar koju nisam znao kada sam sleteo je: Da li sam pretekao brzinu zvuka? Jer, kada ste u slobodnom padu, znate da ste brzi, ali nemate apsolutno nikakve indikacije koliko ste zapravo brzi.“

Baumgartner je izdržao mučnih 10 minuta čekanja – više vremena nego kada je zapravo bio u vazduhu – pre nego što je dobio potvrdu da je dostigao maksimalnu brzinu od 1.358.286 kilometar na sat, 120 kilometara brže od brzine zvuka.

„I u tom trenutku sam bio zaista srećan i zadovoljan, jer je za mene je to što sam postao prvi čovek u istoriji koji je leteo brže od zvuka bilo nešto najvažnije“.