Otkrijte poreklo božićnih običaja, mnogi datiraju i pre Hristovog rođenja 

To je dokazano u mnogim ritualnim praksama, uključujući božićne običaje.

45076234 Poreklo božićnih običaja

Opšte je poznato da je hrišćanstvo preuzelo i prihvatilo mnoge paganske praznike, preoblikujući njihov sadržaj tako da odgovara novom verskom kontekstu. Većina istraživača veruje da je Božić, posebno, nastao kao hrišćanska zamena za paganske proslave zimskog solsticija. 

Hristovo rođenje nema tačan datum u Bibliji i, na osnovu njegovog opisa, u stvari bi bilo vrlo malo verovatno da se ono dogodilo usred zime. Stoga se veruje da je datum 25. decembar izabran da se poklopi sa datumom zimske kratkodnevice po rimskom kalendaru. 

U stvari, bilo je spekulacija da je taj datum izabran zato što se poklopio sa prethodnim rimskim festivalom pod nazivom „Die Natalis Solis Invikti",  što znači „rođendan nepokorenog sunca". Sol Inviktus je bio bog sunca kasnijeg Rimskog carstva. Njegov kult je postao zvanična religija za vreme rimskog cara Aurelijana 25. decembra 274. godine nove ere. 

Vredi napomenuti da se u jevanđeljima Hristov lik često upoređuje sa Suncem,  kao „svetlost koja svetli u tami". 

Drugi festivali za koje se veruje da su imali direktan uticaj na proslave Božića i Nove godine su grčka Kronija i rimska Saturnalija. 

Drevni atinski festival Kronija održavao se 12. dana prvog meseca atičkog kalendara. To se poklapalo sa sredinom leta i odavalo je počast bogu ocu Kronosu, koji se smatrao zaštitnikom žetve. Iako se slavio tokom leta, imao je veliki uticaj na najpopularniji rimski festival, čuvene Saturnalije, posvećene Saturnu, Kronovom rimskom ekvivalentu. 

45076239 Odakle vodi poreklo kićenje jelke

Praznik Saturnalija je prvobitno proslavljan 17. decembra, ali je kasnije produžen na tri i, na kraju, na sedam dana (do 23. decembra). Umesto za vreme žetve, rimska verzija proslave bila je, u stvari, povezana sa zimskom setvom. Atinska Kronija bila je državni praznik koji je trajao samo jedan dan, ali su ga čak i robovi slavili, koji bi sedeli za istim stolom sa svojim gospodarima da bi uživali u plodovima svog teškog rada. Posluživalo se voće i hleb.

Saturnalije su takođe bile praznik, tokom koga se pilo i razmenjivali su se mali pokloni, kao što su sveće, voštane figurice voća i slične male statuete. I u ovom slučaju robovi su bili pošteđeni uobičajenih zadataka i učestvovali su u  gozbi. 

Ljudi bi svoje domove ukrašavali zimzelenim granama i grančicama imele, simbolom večnog života, ljubavi i mira. Mnogi ove običaje smatraju prethodnicima božićnih venaca, ukrasa od imele, pa čak i običaja kićenja jelke. Takođe, prema nekim izvorima, lažni kralj (saturnalicijus princeps) je obično bio izabran da nekoliko dana predsedava svečanostima.

Veruje se da je iz ovog običaja potekla tradicija kraljevskog kolača, koji se služi na dan Bogojavljenja u Francuskoj i nekim zemljama španskog i nemačkog govornog područja. U torti, koja se obično pravi od slatkog ili lisnatog testa, skriva se figurica i onaj ko je nađe u svom komadu kolača dobija nagradu, a može biti i krunisan krunom od papira. 

Još jedna božanska figura koja se tradicionalno povezuje sa Isusom Hristom je grčki bog Dionis i njegov rimski ekvivalent Bah. Dionis je bio bog vina, berbe grožđa, vegetacije, ritualnog ludila, veselja i pozorišta. 

Priča o njegovom poreklu vrti se oko njegovog rođenja (otac mu je bio Zevs, vladar bogova), njegove nasilne smrti (brutalno su ga raskomadali Titani) i, na kraju, oko njegovog ponovnog rođenja, ili vaskrsenja nakon ponovnog sastavljanja delova njegovog tela.

45076246 Paralele između Dionisa i Hrista

Dionis je arhetipsko božanstvo koje umire i ponovo se rađa, a mnogi naučnici su istakli njegove zajedničke atribute sa Isusom Hristom. U svojoj knjizi Dionis, Ričard Siford ističe da je grčki bog vina „bio sin božanskog vladara sveta i majke obične smrtnice, a pojavio se u ljudskom obliku među smrtnicima“ i takođe da se „njegovo naizgled bespomoćno pokoravanje transformisalo u svoju suprotnost kroz bogojavljenje“.

Paralele su takođe povlačene i kada je reč o povezanosti Isusa i Dionisa sa vinom. 

Takođe vredi pomenuti neke od Dionisovih nadimaka, uključujući Elevterej i Luaj, što znači izbavitelj od brige i tuge, i Soter „Spasitelj". 

Postojali su mnogi festivali povezani sa Dionisovim kultom, na kojima su bili zastupljeni razni rituali, od prinošenja hleba i voća, pijenja vina, pesme, igre, do ukrašavanja kućnih vrata grančicama masline ili lovora, okićenih voćem, što se smatra pretečom božićnih ukrasa.

Ipak, lik koji se najviše povezuje sa božićnim folklorom širom sveta sigurno je  Deda Mraz. Savremeni prikaz Deda Mraza kao veselog debeljka sede kose i brade, koji nosi poklone deci, zasniva se na spoju nekoliko različitih (uglavnom evropskih) tradicija, od britanske figure Božić Bate i germanskog božanstva Vodana. 

45076258 Deda Mraz – najprepoznatljivija figura Božića

Ali pre svega, povezan je sa istorijskom ličnošću Svetog Nikole, o čemu svedoči i njegovo ime (Santa Claus), koje je fonetska izvedenica holandskog Sinterklaas, što znači Sveti Nikola. 

Pravi Sveti Nikola (270–343) bio je ranohrišćanski episkop grčkog porekla iz grada Mire u Maloj Aziji, u vreme Rimskog carstva. Bio je poznat i kao Nikola Čudotvorac, jer se verovalo da je učinio mnoga čuda. U mnogim zemljama je poštovan kao svetac zaštitnik mornara, trgovaca, dece i studenata. 

Mnoge legende o njemu pokazuju da je pomagao siromašnima i ljudima u nevolji, posebno tajnim davanjem poklona.

Prema jednoj od najpoznatijih priča o njemu, jednom je spasao tri devojke od prinudne prostitucije tako što je tri noći zaredom ubacivao vreću zlatnika kroz prozor njihove kuće kako bi njihov otac mogao da im obezbedi miraz. 

U grčkoj tradiciji pak, lik bradatog starca koji nosi darove poznat je kao Sveti Vasilije. Tako se veruje da on donosi darove na Novu godinu, koja je u Grčkoj ujedno i praznik Svetog Vasilija. 

Na Novu godinu, u grčkim porodicama se služi „vasilopita“, koja je veoma slična već pomenutom kraljevskom kolaču.