Da li će potraga za obućarima postati nemoguća misija

U obućarske radnje odlazio je pre nego što je naučio da piše. Kaže, zvuci čekića i šivaće mašine su ga još tada očarali.

„Upisao sam tu školu zato što kao mali sam obožavao obućare, popravljanje patika i gledanje tih kao konaca, tekstila. Imam i komšinicu koja mi je u zgradi i ona radi kao obućar i svaki put kao mali sam išao po 15, 20 minuta, pola sata, da gledam kako to radi“, priseća se Damir Bahor.

I Damirov otac želi da njegov sin jednoga dana ima svoju obućarsku radnju.

„Sa mamom kad je išao kod obućara, tih starih naših obućara u kraju da popravljaju cipele i tako to i kad se odlepe patike da se zalepe. I on je to zavoleo i onda bi uzeo onaj čekić kod obućara i lupao bi za onim stolom“, priča Nesud Bahor.

Ko danas odlazi kod obućara?

Iako majstor Goran kaže da posla nema mnogo, dok je ekipa RTS-a bila u radnji, ušle su četiri mušterije.

„Naviše se svodi na lepljenje, pošto ništa drugo ne možete ni da napravite od ovih, nazovi cipela, samo da zalepite“, objašnjava Goran Vrcelj.

Direktor Tehničke škole za dizajn kože Branislav Mileski tvrdi da za obućare ima mnogo posla. Međutim, mladi nisu zainteresovani, pa bi dva buduća obućara bili jedini učenici u odeljenju.

„Ove godine nećemo moći da organizujemo nastavu za obućare. Pošto nemamo dovoljan broj učenika nismo dobili dozvolu Ministarstva, tako da će oba učenika biti prebačeno uz njihovu molbu na četvrti stepen tehničar dizajna proizvoda od kože“, istakao je Mileski.

Ove godine manje đaka želi u pekare, mesare, varioce, dok je interesovanje za gimnazije bilo ogromno, pa su se u pojedine upisali samo oni koji su testove male mature uradili bez greške. Ako i narednih godina bude tako, ključ u bravu staviće i ovo malo obučarskih radnji, koliko ih je ostalo u Beogradu.