Unajmila sam starijeg muškarca

Neobična, nova usluga namenjena rešavanju konkretnih intimnih problema polako se širi Japanom, potpomognuta sve većom potražnjom i medijskom pažnjom.

„Matorci za najam“ je niskoprofitna organizacija koja zapošljava isključivo starije i sredovečne muškarce da svojim relativno bogatim životnim iskustvom pomognu građanima, pažljivo slušajući njihove probleme i savetujući ih u vezi sa poslom, karijerom i međuljudskim odnosima, uključujući tu i one romantične prirode.

Tako, oni koji to žele, preko istoimenog vebsajta mogu da izaberu nekog od registrovanih muškaraca i zatraže od njega da se sastanu i popričaju, podele s njim svoje muke i sumnje i eventualno ga zamole za mišljenje i preporuke.

Ideja da obični građani, koji ne poseduju stručne kvalifikacije i nisu poznati klijentu, mogu da mu pruže pomoć kakvu stanovništvu tradicionalno nude sveštenici i psiholozi, odnosno, obave funkciju koju inače vrše porodica i prijatelji, sama po sebi je interesantna i diskutabilna, ali ono što naročito intrigira je to da se u prve redove bitke za mentalno zdravlje naroda upućuju stariji muškarci, od kojih su mnogi penzioneri.

Za to postoji konkretan razlog. U tradicionalnom patrijarhalnom sistemu konfučijanskih vrednosti, koji je i uslovima brze i temeljne industrijalizacije i urbanizacije nastavio da definiše porodični život u Japanu i u decenijama nakon Drugog svetskog rata, otac, odnosno stariji muškarac, bio je centralna figura, neprikosnovena i vrlo često stroga glava familije, koja je pred decu postavljala velike zahteve u smislu ponašanja i uspeha u školovanju i zapošljavanju, a žene tretirala nezainteresovano i hladno.

Stariji muškarci kao relikti prošlosti 

Međutim, u poslednjih par decenija u japanskim stripovima, filmovima i reklamama vidna je tendencija da se stariji muškarci prikazuju kao tvrdoglave osobe zaostalih pogleda na svet, kao smotani, smešni ljudi koje ne treba uzimati za ozbiljno kada se ljute i grde druge, odnosno, kao relikte prošlosti koji su nemoćni da se nose sa promenama u tehnologiji, društvenim običajima i stilu života svojih ukućana.

Popularni slogan o tome kako žene vide svoje izgorele, istrošene supružnike u penziji kaže da su oni za njih „kabasto đubre“, jer su ekonomski beskorisni i emotivno isprani, te tako isluženi predstavljaju smetnju u kući.

Stariji muškarci neretko su i predmet podsmeha mladih zbog svog fizičkog izgleda i stila oblačenja.

Ta erozija društvenog položaja i ugleda sredovečnih i starijih muškaraca navela je osnivača sajta za iznajmljivanje matoraca Takanobu Njišimota da pokuša da im osvetla obraz kroz društveno koristan rad i tako ukaže da i oni poseduju kvalitete kao što su iskustvo, znanje i šarm, odnosno, imaju šta da ponude drugim kategorijama stanovništva.

Taj pedesetogodišnji modni stilista, koji privatno radi za butike, robne i filmske kuće, ali i honorarno predaje na univerzitetima i višim školama, najpre je tri godine sam delovao kao „matorac za najam“, jer nije želeo da bude odgovaran za eventualne ispade koje bi drugi muškarci mogli da naprave u kontaktu s klijentima, koji su većinom žene. On se potom predomislio i uključio i druge muškarce, kako bi potencijalnim korisnicima pružio širi izbor i pomogao većem broju ljudi.

Simbolični honorar

Muškarci registrovani na njegovom sajtu praktično su volonteri, jer je satnica od 1.000 jena (oko 8,5 evra), koliko ti vrli matorci naplaćuju klijentima za svoje vreme i znanje o životu, nadnica koju primaju studenti i srednjoškolci koji rade u samoposlugama i kafićima.

Ovaj simbolični honorar nije određen slučajno ili hirom, već, naprotiv, pažljivo i promišljeno – konsultacije s obučenim psiholozima, odnosno, s profesionalnim savetodavcima, koštaju od tri do pet hiljada jena po satu, pa je, s obzirom ma to da vredni matorci nemaju stručno obrazovanje iz oblasti pedagogije ili nauke o duši, bilo logično da cena njihove usluge bude niža od toga.

S druge strane, Njišimoto je bio svestan da njegova ideja o tome da pruži pomoć ljudima kojima je potrebna i pritom društveno rehabilituje starije muškarce ne bi mogla da zaživi ako se usluga ponudi besplatno, zbog snažne, spartanske vrednosti koja i danas preovladava u japanskom društvu da je nedolično biti drugima na teretu i oduzimati im vreme, odnosno da je sramno ili ponižavajuće tražiti pomoć od drugih za svoje lične, intimne probleme.

On je zato odlučio da svoju uslugu naplaćuje po svima pristupačnoj ceni i tako građanima olakša pristup ne samo ekonomski, već i psihički, odnosno, omogući im da koriste njegove radnike bez osećaja krivice, pruživši im osećaj da, pošto plaćaju ljude kojima je posao da pomognu, nikome ne smetaju i ne uzimaju dragoceno vreme.

Takođe, iako je iznos simboličan, primanje novčane naknade povlači odgovornost i podrazumeva ozbiljnost, pa stoga predstavlja jednu vrstu brane protiv opuštanja kakvo bi možda nastupilo ako bi se pomoć nudila bez ikakve finansijske nagrade, smatra on.

Najveća nagrada osećaj koristi i smisla

Sami uposlenici, kojih trenutno ima nešto više od 70, od čega blizu trećine deluje u prestonici Tokiju, prevashodno su motivisani željom da dođu u dodir s drugim ljudima i izvuku se iz društvene izolacije u koju su zapali usled odlaska u penziju ili gubitka supružnika, te učine nešto korisno i bitno za druge i tako i sopstvenim životima daju novu svrhu i smisao.

Većina njih su u šestoj ili sedmoj deceniji života, mada ima i nekoliko ljudi u poznim tridesetim i četrdesetim godinama, ali i jedna osoba koja se primiče kraju osme decenije.

Oni na vebsajtu organizacije imaju kratak profil, koji uključuje fotografiju, konciznu biografiju, omiljene hobije i geografsku oblast koju pokrivaju. Predstavljeni su alijasom a ne pravim imenom, a s obzirom na to da je vebsajt koji koriste besplatan, kraj njihovog pseudonima, malo ironično, stoji natpis „proizvod“, jer je ta gratis internet usluga zapravo prvobitno bila zamišljena da omogući prodaju robe.

Osnivač Njišimoto i dalje je jedan od matoraca koji se mogu iznajmiti – on nastavlja da radi kako bi ispunio slobodno vreme i uživao u zadovoljstvu koju mu pruža novootkriveni smisao života: posvećenost dobrobiti drugih ljudi.

Izveštavanje domaćih medija učinilo je preduzimljivog Njišimota, u mladosti opsednutog novcem i profesionalnim uspehom a sada željnog druženja i ljudske topline, jednom vrstom tražene javne ličnosti koja ima poseban uvid u stanje društva i japanske psihe, pa on sada, mada neposredno nema nikakve materijalne koristi od usluge koju pruža građanima, indirektno, kroz dirljivu knjigu koju je napisao i neobičnu slavu koju je stekao, lakše dolazi i do poslovnih angažmana u svojoj branši. Interes novinara mu je, naravno, pre svega doneo puno volonterskog posla – od 2012. godine kada je počeo da za simboličnu sumu sluša probleme svojih sugrađana u Osaki, već je pomogao više od 3.000 osoba.

Pažnja medija takođe mu je donela obilje potencijalnih kandidata za saradnike, pa on sada ima priliku da bira s kim će da radi. Njišimoto naglašava da čini sve što je u njegovoj moći da dobrim izborom spreči eventualne kontroverze ili skandale koji bi mogli da proisteknu iz činjenice da su njegovi volonteri isključivo muškarci, a korisnici usluga u 70 odsto slučajeva žene.

On kandidate propušta kroz filter koji se sastoji od pregleda biografije, intervjua i tajnog testa u kojem se proverava da li su njihove namere časne ili žele da se kroz svoj rad nametnu i dopadnu ženama. On je, takođe, uveo i pravilo da radnici moraju da polože sumu od 10.000 jena koja im se oduzima u slučaju da se u komunikaciji sa klijentima ponesu nepristojno.

Plemenit i društveno koristan rad

Sudeći po komentarima mušterija na internetu i svedočenju samih matoraca za najam, među korisnicima je puno žena u zrelim godinama, samohranih majki i osoba koje su pred razvodom, koje se jadaju o odnosima sa svojim bivšim ili sadašnjim supružnicima, žale na probleme u odgajanju potomstva i traže od matorca kojeg su iznajmili da porazgovara sa njihovim detetom i, kao stariji, autoritativan muškarac, opomene ga da više uči i sluša majku.

One ponekad traže i fizičku pomoć radi opravke uređaja ili prenosa stvari i umeju da muškarca kojeg su iznajmili, ako ga već bolje poznaju, zamole da im povede dete na sportski događaj ili mu pomogne da nauči da vozi bicikl i tome slično.

Donekle iznenađujuće, među klijentima je i dosta mladih, pogotovo devojaka u dvadesetim godinama, koje traže savete u vezi sa odlukama koje moraju da donesu o sopstvenoj karijeri, o tome kako izaći na kraj s nadobudnim kolegama i šefovima na poslu, kako ostaviti dobar utisak na suprotni pol ili izgladiti odnose sa dečkom. Puno je i osoba koje nemaju neki konkretan povod ili problem, već prosto žele da porazgovaraju s nekim da se ne bi osećale usamljeno ili da bi se spasle dosade.

Sada već popularni matorci tako u praksi deluju kao psiholozi, karijerni savetnici, prijatelji i roditelji.

Da je mnogim Japancima lakše da iznajme nekog nepoznatog ko će da odigra ulogu prijatelja ili roditelja nego da nađu ili zamole pravog druga ili partnera samo po sebi je fascinantan društveni fenomen koji nesumnjivo ima veze sa dubokim otuđenjem u ogromnim, bezličnim urbanim sredinama u zemlji, sa tradicionalnim sistemom vrednosti u kojem su suzdržanost, trpljenje i nenametljivost važne vrline, kao i sa u toj zemlji čestim psihičkim profilom: ličnom povučenošću, stidljivošću i inhibiranošću, koje mnogi Japanci pokazuju i koje ih dodatno sprečavaju da traže pomoć ili se otvore i progovore o svojim intimnim problemima pred članovima porodice i drugim ljudima u svom neposrednom okruženju.

Sociolozi u Japanu ukazuju i na dugu istoriju iznajmljivanja ljudi u intimne svrhe u oblasti zabave, odnosno činjenicu da u Japanu postoje hiljade klubova, barova i pabova u kojima muškarci plaćaju ženama na sat za ćaskanje i prijateljstvo uz piće, čime nastoje da ublaže stres pretrpljen na poslu, savladaju osećaj usamljenosti ili nadomeste nedostatak intime u sopstvenom domu (ili, jednostavno rečeno, pobegnu od teške ili monotone svakodnevice).

Taj običaj, čiji se koreni mogu naći bar nekoliko vekova unazad, u periodu Edo, predstavlja istorijski presedan ili rani primer prakse iznajmljivanja tuđeg vremena za svoje duševne potrebe, te funkcioniše kao društveni rasadnik koncepta da su prijateljstvo i intima nešto što se može kupiti od nepoznatih osoba isto kao i usluge komercijalne i stručne prirode.

Iako se iza neobične prakse iznajmljivanja matoraca kao životnih savetodavaca i pomoćnika nalazi društveni i kulturni kontekst otuđenosti, usamljenosti, prevelikog stida, pa i tretiranja intime kao robe kojom se može trgovati, ona je sigurno društveno korisna i vredna jer ima terapeutski efekat, i za klijente koji zahvaljujući njoj mogu da reše ili barem olakšaju psihičko breme problema koji ih tište, i na muškarce koji tu uslugu pružaju, koji zahvaljujući njoj, kroz susrete sa svojim mušterijama, mogu da se izbave od ili bar ublaže sopstveni osećaj izolovanosti, beznađa i besmisla. Otud se interesovanje i naklonost kojom mediji u Japanu obasipaju uslugu iznajmljivanja matoraca čine važnim i opravdanim.