Mlada obućarka nastavila porodičnu tradiciju

Nema majstorsko pismo, već diplomu gimnazije. Sa 23 godine rešila da bude svoj gazda. Obrisala staru tezgu, prihvatila se šila, čekića i počela da krpi i popravlja. U maloj obućarskoj radnji u kojoj je posao započeo pradeda, a nastavio deda, i danas sve podseća na prošlost, pa mušterije iznenadi lice mlade žene koja ih ljubazno dočekuje.

„Čude se što sam ja tu. Pitaju me ko sam, a gde je majstor, ne veruju kada me vide da ja to radim. Onda moram da im objašnjavam. Kad mi je umro deda, želela sam da ga nasledim. Smatrala sam da je šteta da propadne radnja i htela sam da nastavim tradiciju“, otkriva Jelena Veljković.

Jelenin otac Branislav Mitrić smatra da prema tom poslu uopšte postoje velike predrasude.

„Mislim da je ona ipak mlada za taj posao i stvarno je redak slučaj. Ali ona je po prirodi manuelna, dosta je kreativna, a sada što je ovaj posao izgubio neki smisao, to je već nešto drugo i nešto posebno.“

Za razliku od dede, čuvenog bata Šuce, koji je prvi u gradu pravio šimike za kruševačke mangupe, i od obućarskog zanata u svoje vreme stvorio dobar imetak, unuka se uglavnom bavi popravkom koja ne donosi veliku zaradu. Mnoge sitnije usluge i ne naplaćuje.

„Donose i cipele i patike, evo i kofere, za drške neke... Sve i svašta. Može da se zaradi za dobar materijal i da državi platimo poreze. Za to zaradimo, a ono što ostane, sebi pokrpim neke kućne dažbine“, zaključuje Jelena uz osmeh.

Stare mašine i alati i dalje služe. Posla i planova ima. Prvi je da radnju okreči i preuredi jer, ko zna – možda će i njen jednoipogodišnji sin kada odraste poželeti da nastavi porodičnu tradiciju.