„Meka moć“ Diznilenda u Japanu

„Diznijevi“ crtani filmovi i zabavni parkovi na našim prostorima obično se doživljavaju kao razonoda za decu, ali u Japanu i do 80 odsto posetilaca tokijskog „Diznilenda“ godišnje je starije od 18 godina, jer je u Zemlji izlazećeg Sunca ta bajkovita pozornica ne samo magnet za roditelje sa malom decom i đake, već i romantično mesto za izlazak odraslih parova, šoping raj za pripadnice lepšeg pola, ali i nezaobilazna destinacija za strane, uglavnom, azijske turiste.

Izgrađen na prostoru od 47 hektara u malenom mestu Urajasu na ulazu u prefekturu Ćiba, na svega dvadesetak minuta vozom od Tokija, japanski „Diznilend“ zapošljava više od 12.000 radnika i za 32 godine svog postojanja ugostio je preko 400 miliona ljudi.

Rekordne posete zabeležene 2013. i 2014. godine, kada je, uglavnom zahvaljujući reklamnoj kampanji i nizu priredbi organizovanih u sklopu obeležavanja tri decenije rada, kroz njegove kapije prošlo po više od 17 miliona posetilaca.

Odmah pored „Diznilenda“, 2001. godine otvoren je „Dizni si“ (Disney Sea), zabavni park na oko 70 hektara koji nudi fantaziju inspirisanu morem i primorskim krajevima. I on je, takođe u 2013. i 2014, ostvario rekordnu posetu od po više od 14 miliona ljudi godišnje.

Japan je tako jedina država koja poseduje i kopnenu i vodenu verziju parkova koji predstavljaju materijalizaciju animirane fantazije iz radionice snova koju je početkom prošlog veka pokrenuo američki crtač i producent Volt Dizni.

„Tokijski Diznilend“ počeo je sa radom 1983. godine, u doba najvećeg ekonomskog prosperiteta u Japanu, kao prvi zabavni park te vrste van Sjedinjenih Američkih Država. I nakon otvaranja sličnih tvrđava savremenog kapitalizma u Parizu i Hong Kongu, on ostaje najposećenija i naprofitabilnija ispostava za širenje Diznijve „religije“ vila, veštica i heroja van SAD, a poslednjih godina po broju posetilaca nadmašuje i stariji američki park u kalifornijskom gradu Anahajmu, te ozbiljno ugrožava svetsku dominaciju Diznijevog „Magičnog kraljevstva“ u Orlandu na Floridi. 

S druge strane, „Tokijski Dizni si“ jedinstven je po tome što predstavlja prvi u svetu zabavni park na teme iz Diznijevih crtanih filmova sa fokusom na atrakcije na vodi.

Te tokijske fabrike mašte i iluzije posebne su i po tome što njima ne upravlja „Dizni“, već japanska kompanija s engleskim nazivom "Oriental Land", koja ima ugovor sa „Diznijem“, kojem za licencu svake godine uplaćuje sedam procenata od svoje zarade.
 
Svojevoljna amerikanizacija

Predstavnici kompanije „Volt Dizni“ prilikom razmatranja mogućnosti izgradnje zabavnog parka u Japanu predložili su da u njegovom sastavu budu atrakcije poput Zemlje samuraja koje bi reflektovale domaću istoriju i kulturu, ali su japanski biznismeni, od kojih je i potekla inicijativa za uvoz „Diznilenda“, tu ideju odbili inisistirajući da on mora da bude čisto američkog sadržaja.

Smatrali su da „Diznilend“ u Japanu treba da bude verni reprezent američke kulture, odnosno onoga što je najbolje u njoj, da treba da zadrži atmosferu čiste strane egzotike i gostima u potpunosti pruži iluziju boravka u svetu fantazije poput onog kakav postoji na tlu SAD.

Japanski menadžeri tom prilikom svesno su formulisali koncept „putovanja u inostranstvo u sopstvenoj zemlji“ i procenili da su „Diznijev“ brend, i Amerika uopšte, u njihovoj zemlji toliko prhivaćeni i omiljeni, da bi unošenje domaćih motiva samo narušilo osećaj zadovoljstva, uzvišenosti i glamura koji daje konzumiranje američke kulture i proizvoda.

Japanski planeri su taj stav u celosti i realizovali, ne samo tako što nisu dozvolili upliv domaćih legendi, istorijskih i medijskih heroja u sadržaj atrakcija u parku, već i tako što su se postarali da posetioci „Tokijskog Diznilenda“ tokom vožnje vozom, čamcem i rolerkosterima unutar parka ni u jednom trenutku ne mogu da vide okolni japanski pejzaž.

„Tokijski Diznilend“, naravno, nije u potpunosti lišen japanskog karaktera - on je vrlo japanski u smislu da je bezbedan, dobro organizovan i izuzetno čist. Takođe, usluga u ugostiteljskim objektima u njegovom sastavu, iako oni skoro isključivo nude američku hranu i proizvode inspirisane američkom kulturom, zasnovana je na japanskim standardima etikecije i poslovanja.

Ipak, opšti konsenzus između ponuđača i potrošača robe i usluga u „Tokijskom Diznilendu“ je da je ono što se tu nudi i konzumira, osim bajki i fantazije, sama Amerika, odnosno, iluzija boravka u njoj.

Ta formula se u praksi pokazala idealnom, pa su stanovnici mnogoljudne japanske prestonice i gradova u njenoj okolini pohrlili u „Diznilend“ i do te mere ga zavoleli da je već u prvoj deceniji svog postojanja postao pravi društveni fenomen. On je od tada i uzorni biznis model za privrednike i jezgro stranog kulturnog uticaja iz kojeg se diktiraju moda, ukus, pa i običaji. 

Meka moć Amerike

Diznijeva mitska čorba od prinčeva i lepotica, čudovišta i zločinaca, začinjena romansom, avanturom i herojstvom, te servirana s humorom i zanosnom muzikom, recept je koji zavodi i opija, a ponekad i bukvalno hipnotiše.

O tome mogu da posvedoče posetioci japanskog „Diznilenda“ koji mu se iznova vraćaju, čak i nakon što odrastu i zaposle se.

Takođe, Japanci imaju dovoljno visok standard da sebi mogu da priušte višestruke posete tim parkovima u kojima dnevna karta za odrasle košta oko 50, a godišnja propusnica oko 700 evra.

Ipak njihovu veliku i trajnu popularnost, kao i činjenicu da je Japan prvi prihvatio „Diznilend“ i još pokraj njega izgradio „Dizni si“, nemoguće je u potpunosti objasniti bez osvrta na snažan ekonomski i kulturni uticaj koje su SAD ostvarile na tu ostrvsku carevinu u posleratnom periodu. 

Delovanje američke meke moći u Japanu se, podržano čvrstom moći otelotvorenom u sedmogodišnjoj posleratnoj okupaciji i višedecenijskom stacioniranju američkih trupa, ostvaruje kroz trgovinu, obrazovanje i proizvode masovne kulture, poput „Diznijevih“ crtaća i zabavnih parkova. Ono je vidljivo u činjenici da japansko stanovništvo, pored ekonomske moći i prostranstva SAD, impresioniraju holivudski glamur, prestiž američkih univerziteta i svetska dominacija engleskog jezika.

Japan je pre nekoliko decenija, po ugledu na SAD, usvojio Božić i Sveti Valentin kao praznike, a poslednjih nekoliko godina kao plamen tom dalekoistočnom zemljom se se širi i proslava Noći veštica. Mada nijedan od ovih praznika u Zemlji izlazećeg Sunca nema status državnih praznika i ne poseduje religioznu dimenziju, već prosto služe kao fešte za šoping, povod za razmenu poklona i prilika za romantične izlaske, oni su značajno izmenili stil života u Japanu i sada već odgajaju čitave generacije mladih ljudi koji više uživaju u običajima stranog, nego domaćeg porekla.  

Dalje, iako se u Japanu samo oko jedan odsto stanovništva izjašnjava kao hrišćani, u toj dalekoistočnoj zemlji je u proteklih 20 godina venčanje po zapadnim, naročito luksuznim i glamuroznim holivudskim uzorima skoro u potpunosti potislo tradicionalnu ceremoniju u hramovima domaće šinto religije, pa se sada japanski parovi skoro isključivo venčavaju u hrišćanskim bogomoljama.

Zbog toga svaki veći japanski hotel u svom sastavu ima kapelu, dok domaće ugostiteljske firme, koje listom organizuju svadbe po američkom obrascu, grade imitacije hrišćanskih crkava i u njima upošljavaju strance kao sveštenike koji predvode ceremoniju venčanja.

Istraživanja javnog mnenja među japanskim đacima i studentima već decenijama pokazuju da su SAD najpoštovanija strana zemlja i najpoželjnija destinacija za putovanje i studije u inostranstvu.

Takođe, ovladavanje engleskim jezikom u Japanu ne predstavlja prosto sticanje znanja korisnog za putovanje i posao ili dokaz talenta i marljivosti, već i statusni simbol koji asocira na visoku kulturu i prefinjenost ukusa i intelekta.
 
Meka moć Mikija i Mini Maus

Međutim, „Diznijevi“ zabavni parkovi u Japanu nisu prosto posledica ranije ostvarenog „mekog“ američkog uticaja, već i medijum par ekselans za dalje jačanje i širenje tog uticaja.

Uspeh „Tokijskog Diznilenda“ koji je već u osmoj godini od osnivanja prešao broj od 100 miliona posetilaca ubrzo je doveo do otvaranja još 60 zabavnih parkova u Japanu koji pružaju neku vrstu fantazije i bekstva od realnosti, od kojih su mnogi posvećeni stranim zemljama. Tako je u Zemlji izlazećeg Sunca moguće naći „Kanadski svet“, „Švajcarsko selo“, „Španski park“ i mnoštvo drugih zabavnih institucija koje kopiraju predele iz inostranstva.

Ako „Tokijski Diznilend" sa atrakcijama posvećenim Divljem Zapadu i likovima iz dela američke književnosti i filmske umetnosti, predstavlja imitaciju Amerike, pomenuta sela i parkovi imitiraju ne samo kulturu neke strane zemlje već i koncepciju Diznilenda, u smislu da takođe nude iluziju boravka u drugačijoj, egzotičnoj sredini i priliku za zadovoljavanje poriva za posedovanje i sakupljanje stvari kroz kupovinu mnoštva šarenolikih suvenira i gurmanskih specijaliteta zemlje čiju atmosferu pokušavaju da prenesu.

Sprovođenjem koncepta zabavnog parka koji dočarava putovanje u inostranstvo i štedi muke u vezi sa za prevozom, traženje smeštaja i dobijanje viza, „Tokijski Diznilend“ je iz korena promenio turizam i ugostiteljstvo u Japanu.

Štaviše, svetli poslovni primer „Tokijskog Diznilenda“ ponukao je lokalnu upravu u drugom najvećem japanskom gradu Osaki da u potpunosti iskopira njegov biznis model tako što je finansijski podržala projekat izgradnje tematskog parka koji se takođe oslanja na filmska ostvarenja jedne holivudske produkcijske kuće, „Juniverzal studioz“.

„Tokijski Diznilend“ odgajio je i pravu armiju japanskih turista koji iz znatiželje putuju u Kaliforniju i na Floridu da vide gde su snimani „Diznijevi“ crtaći i u čemu se tamošnji „Diznilendi“ razlikuju od domaćeg.

Meka moć „Diznilenda“ nadasve je primetna u svakodnevnom životu običnih japanskih građana, gde mnogo dece, ali i odraslih žena voli da kiti svoje torbe, odeću, pa i unutrašnjost automobila lutkicama Mikija Mausa, Paje Patka i drugih simpatičnih Diznijevih junaka. One i rado oblače kostime Mini Maus, kućne pomoćnice, veštice ili zombija kupljene u „Diznilendu“ i „Dizni siju“, i u njima izlaze u šetnju u grad ili na žurke.

Na taj način, ti veliki zabavni parkovi u proteklih nekoliko decenija odigrali su veliku ulogu u formiranju tzv. kulture slatkog, odnosno, razmišljanja i stila oblačenja i ponašanja po kojima ideali kojima žena treba da teži nisu zrelost, ozbiljnost ili seksepil, već simpatičnost, maznost i razigranost.

Privrženost simpatičnim junacima crtaća koja se neguje u „Diznilendu“ i koja je deo te kulture u protekloj deceniji proširila se i na sportske klubove, kompanije, pa i javne službe, te je u Japanu u toku prava poplava slatkih maskota i amblema sa likovima kakvi se inače viđaju u crtanim filmovima.

Sociolozi u Zemlji izlazećeg Sunca smatraju da su „Dizni“ parkovi u okolini Tokija svojim redovnim i atraktivnim proslavama Božića, Noći veštica i Svetog Valentina, umnogome doprineli i produbljivanju interesa i širenju tih, u Americi izuzetno važnih, praznika među Japancima. Te američke običaje oberučke su prihvatile i podržale japanske robne kuće, butici i poslastičarnice, koje u nekoliko nedelja pred pomenute praznike ostvare višestruko veću prodaju nego obično.

Tako američki mediji i masovna kultura, čiji su jedan od glavnih nosilaca „Diznijevi“ parkovi blizu Tokija, iz godine u godinu sve dublje menjaju život u Japanu, a u tome imaju svesrdnu podršku domaćeg biznisa i više nego entuzijastičan odziv japanskog stanovništva, koje proizvode američke kulture generalno vidi kao izuzetno privlačne i poželjne.