Sujeverje ili ne – posmrtne govore po porudžbini pišu Novkovići

Na nagovor pokojnikovog sina, Mošo je 2002. godine napisao prvi posmrtni govor. Nakon toga, meštani sela su tražili govore za članove porodica, najviše na sahranama gde ne postoji verski obred. Mošo kaže da je taj govor velika odgovornost.

„Bez obzira na sedamnaest godina čitanja tih govora, uvek osećam neku blagu tremu. Uvek zavisi kakva će reakcija biti“, rekao je Mošo Novković iz Kljajićeva.

Kada neko želi da na ispraćaju voljene osobe bude pročitan govor, potrebno je da odgovori na upitnik, koji se odnosi na život pokojnika. Ponekad tu može da se nađe i anegdota. Nedavno je i Mošina kćerka Sara počela da piše uz oca.

Sara Novković Tepšić kaže da godinama piše.

„Ja sam počela prvo da pišem poeziju, u kojoj i pominjem često smrt i gubitak voljenih osoba. Jedan dan mislim da je sve to rezultiralo da sam ja tati rekla da želim da mu pomognem“, rekla je Sara.

Novkovići kažu da se međusobno dopunjuju, a sve sa ciljem da osoba o kojoj pišu bude ispraćena na dostojanstven način. Tokom godina, bilo je i neobičnih zahteva.

„Pokojnica je napisala pred smrt, onda je rodbina insistirala da ja to pročitam i nadam se da sam dobro pročitao. Bio je zaista specifičan. Pokojnica je zaista sve najlepše o sebi napisala“, rekao je Mošo Novković.

Za sedamnaest godina, Mošo je napisao stotine govora. Cilj im je da što više ljudi čuje da postoji ovakva usluga. Njihov slogan je „Tu smo da zajedno sa vama pronađemo prave reči u bolnim trenucima“.