Manje poznata strana života u Japanu

Poznavanje jezika zemlje domaćina omogućava otkrivanje neobičnih kulturoloških detalja koji često promaknu stranom putniku koji ne poseduje to znanje. U dalekoistočnoj carevini Japanu, jedan od društvenih i kulturnih obrazaca koji izmiču pažnji uprkos svojoj upadljivosti jeste šuma brojnih upozorenja, među kojima su i vizueli, koji opominju na to da su nedozvoljeno dodirivanje žena i tajno fotografisanje njihove intime kriminal.

Table i posteri sa takvim alarmantnim natpisima naročito su česti u unutrašnjosti i u neposrednoj okolini železničkih stanica, koje su glavna saobraćajna čvorišta gradskog prevoza u Japanu, jer su vozne kompozicije u kojima je gužva i strme stepenice koje vode na perone pravi raj za muškarce koji pate od kompulsivnog poriva da dodirnu ili krišom slikaju najintimnije delove ženskog tela.

Pokušaji da se javnim sramoćenjem uhapšenih kroz medije umanji problem voajerstva i nedozvoljenog doticanja tela, naročito se odnose na slučajeve u kojima su počinioci zaposleni u školama i policiji – o prestupima radnika zaduženih za vaspitanje dece i održavanje reda se javlja u vestima nacionalnih televizija.

I železničke kompanije čine ono što mogu, pa su u prestonici Tokiju i u drugim većim mestima na nekima od linija gradskog prevoza uvedeni vagoni koji su u jutarnjim časovima rezervisani samo za žene, kako bi se pripadnicama lepšeg pola omogućila bezbrižna vožnja u vreme odlaska na posao, kada se u prepunim vozovima dešava najveći broj pomenutih seksualnih prestupa.

Statistike u vezi sa seksualnom devijacijom

Policijske statistike kazuju da se, uprkos svemu tome, u Zemlji izlazećeg Sunca godišnje izvrši oko 4.000 hapšenja zbog kršenja Zakona o prevenciji neprijatnosti, koji se odnosi na lakše seksualne prestupe, kao što su dodirivanje bez pristanka, prikriveno voajersko fotografisanje tela i veša, te špijuniranje prostorija za presvlačenje.

To je, međutim, samo vrh ledenog brega, jer najveći deo tih nezakonitih radnji ostane neprijavljen, najčešće zbog srama koji žrtva oseća ili zbog toga što nije pouzdano utvrđeno ko je počinilac, ali i zato što je hapšenje za tu vrstu prekršaja moguće samo na delu, a ne po kasnijoj dojavi. Osim toga, pravnu proceduru koja sledi nakon hapšenja i same žrtve ponekad doživljavaju kao previše komplikovanu za takve, relativno lake, mada neprijatne prestupe.

29191336

Istraživanje koja je sprovela politička stranka Komeito, na primer, pokazalo je da je čak 60 odsto ženskih ispitanika pretrpelo neželjen fizički kontakt u javnom prevozu i na drugim mestima, dok se na sajtovima aktivistkinja koje se borbe protiv tog društvenog problema ističe da je nemali broj žena u Japanu takvo maltretiranje doživeo više puta, zbog čega su neke od njih i psihički oguglale, te prijavljuju samo one forme zlostavljanja koje su ekstremno drske, dok ostale ostavljaju nekažnjenim.

Neslavni ispadi

Devojčice i žene u Japanu su izložene opasnosti od lascivnih muškaraca ne samo u prevozu već i u školama, sportskim svlačionicama i drugim javnim objektima, pa i u svojim kućama. Kao noviji primer za to može se pomenuti afera koja je dospela u javnost u septembru prošle godine, kada je uhapšen pedesetdvogodišnji nastavnik škole u mestu Kasuga u prefektri Saitama. Nastavnik je u školski toalet za devojčice postavio mobilni telefon da bi ih snimao prilikom obavljanja nužde, i onda ga uništio u pokušaju da zametne tragove zločina.

U oktobru je u gradu Kjotu na delu uhvaćen nastavnik iz Osake, koji je na prilazu čuvenom hramu Kijomizu jednoj učenici poturio telefon pod suknju. U novembru je japanska javnost saznala i za nastavnika iz mesta Mita u prefekturi Hjogo. On je tri godine povremeno snimao učenice svoje škole kamerom postavljenom u toaletu, ali i druge žene na drugim lokacijama, poput železničkih stanica ili toaleta u biblioteci.

Koliko li bi godina voajerskog „pregalaštva“ i koliki rekord u tajnom slikanju vlažnog donjeg rublja taj opštinski trudbenik ostvario, da jedne večeri nije sebi dopustio da sa balkona s vešom uđe u sobu studentkinje koja je upravo izašla sa tuširanja i zagrli je. Zbog toga je konačno dolijao i ostaće večni predmet debata u krugovima sličnog psihološkog profila, odnosno sličnih, neutaživih želja i neobuzdanog nagona.

Izvesno je, međutim, to da on u svojoj nastranosti nije sam, jer u Japanu postoji pravo podzemno tržište korišćenog ženskog veša, koje u prodaju dospeva ne samo putem krađe sa balkona i iz javnih perionica, već i svojevoljnim ustupanjem. Naime, ironično, muške perverzije mogu biti kanalisane tako da koriste ženama – u Tokiju kruže priče o srednjoškolkama i studentkinjama koje koriste prisustvo velikog broja voajera i fetišista da bi zadovoljile svoje svakodnevne potrebe za šminkom i garderobom. One po ceni od 100 do 200 evra stalnim mušterijama, s kojima se povezuju preko interneta ili preko posrednika kao što su vlasnici seks šopova, prodaju svoje korišćeno, i – u skladu sa željom kupca – često neoprano rublje.

Međutim, ono što je posebno fascinantno u Japanu jeste sekundarni kriminal koji se razvio na bazi voajerstva i fetišizma. Mada se pomenute poslovne transakcije u kojima žensko rublje menja vlasnika generalno doživljavaju kao nedolične i neukusne, one nisu nezakonite, za razliku od iznuđivanja novca, koje to sigurno jeste. U većim japanskim gradovima zabeleženo je više slučajeva u kojima su mlade devojke bez osnova namerno optužile muškarce za amoralne radnje u javnom prevozu, poput dodirivanja i potajnog slikanja, da bi, praveći scenu pred drugim putnicima, na mestu zatražile novčanu odštetu u visini od nekoliko stotina evra kako dotičnog ne bi prijavile policiji. Neke od žrtava tih neosnovanih optužbi odmah su popustile i isplatile traženu sumu zbog neprijatnosti i osećaja srama ili zbog želje da izbegnu ispitivanje u policiji, kao i društvenu stigmu i probleme u karijeri koje hapšenje može da prouzrokuje.

Drugi su, verujući u sopstvenu nevinost, pristali da odu do kancelarije staničnog službenika da bi raspravili ceo slučaj i tako, ne znajući, sebe praktično osudili na zatvorsku kaznu, zato što se taj čin pravno tumači kao davanje saglasnosti za građansko hapšenje koje je izvršila ženska osoba i zato što u slučajevima lakšeg seksualnog zlostavljanja dužnost da pruži dokaze koji nadilaze svaku sumnju pada na optuženog, a ne na tužitelja, jer je zakon formulisan tako da pruži maksimalni stepen zaštite žrtvi seksualnog maltretiranja, pri čemu je zanemarena mogućnost lažne optužbe.

Praksa ucenjivanja sredovečnih i starijih muškaraca među mladim japanskim delinkventima je poznata kao „lov na matorce“ i u nju se, kao podrška ili glavni planeri, ponekad uključuju i mladići. Neki od njih na linijama gradskog železničkog prevoza za koje je poznato da su češće od drugih poprište seksualnih prestupa prave zasede za voajere. U predgrađu Tokija Maćidi su tako krajem prošle godine uhapšena dva mladića pod sumnjom da su iznudili čak 30.000 evra od prestupnika kojeg su uhvatili kako sa dna stepeništa slika njihovu drugaricu u mini-suknji.

Ona je kao mamac u planiranoj kriminalnoj operaciji šetala gore-dole stepenicama i eskalatorima ne bi li potencijalne počinioce podstakla na akciju. Seksualno devijantna osoba, koju su mladići ucenili, sama je otišla u policiju kada je shvatila da je ekonomska šteta koju je pretrpela od ucena veća od pravne štete i štete po ugled koju bi podnela ako bi priznala nedozvoljeno snimanje i kršenje privatnosti voajerskim fotografisanjem. Policija je, verujući da će mladići ponoviti zločin, kasnije postavila zasedu na istoj stanici železničke kompanije Odakju u Maćidi i uspela da ih uhvati na delu.

Lakši seksualni prestupi kao uvod u katastrofu

Voajerstvo i fetišizam ne treba shvatiti olako, kao bezazlene i ponekad komične ispade, pa ni kao prosto narušavanje privatnosti i dostojanstva, jer špijuniranje ženskih odaja, poput svlačionica, toaleta i stanova, traganje za ženskim vešom i nastojanje da se snime fotografije intimnog sadržaja lako mogu da pređu u provalu, silovanje, pa i ubistvo.

Štaviše, devijantne seksualne tendencije mogu biti opasne i po život samog počinioca, što pokazuje i primer muškarca u tridesetim godinama koji je lane završio u invalidskim kolicima pošto je primećen dok je dodirivao devojku u vozu u Tokiju.

Naime, žrtva je zgrabila počinioca, izvela ga iz voza na tokijskoj stanici Šimbaši i prijavila službeniku. Dok se čekao dolazak policije, osumnjičeni se iznenada dao u bekstvo, skočivši sa platforme na šine. Tu ga je, međutim, ubrzo sustigao voz koji ulazio u stanicu, što je poteru učinilo izlišnom – prebačen je u bolnicu s teškim prelomom karlice.
Iste godine, još jedan seksualni manijak je u Tokiju zadobio teške povrede kada je, pošto ga je putnica koju je prethodno dodirnuo raskrinkala, pokušao da se hapšenja spase iskakanjem kroz prozor voza koji je upravo polazio i pritom udario u stanični zid, obojivši ga u crveno sopstvenom krvlju. 

No, to nisu bili i najtragičniji ishodi lakših seksualnih prekršaja po počinioce u Japanu, budući da je u gradu Koći, u istoimenoj prefekturi na ostrvu Šikoku, neimenovani četrdesetogodišnji muškarac izgubio život u pokušaju da izbegne hvatanje pošto su ga prodavac i nekoliko drugih osoba pojurili zato što je u samoposluzi poturio kameru mobilnog telefona pod suknju jedne od mušterija. Nesrećni voajer je, nastojeći da umakne upornim progoniteljima, na oko 300 metara od samoposluge skočio u reku, na čijem je dnu kasnije pronađen mrtav.