Veliki ekrani, braća i bogovi
Siže svake storije, bez obzira na to da li je predviđena da ostane „na papiru” ili da se ekranizuje, zasniva se na egzistenciji i sudbini. Ako nema sudbine izvezene u vremenu i prostoru, nema mogućnosti identifikacije. Umetnik je oduvek mogao da se, u svom okruženju, na mnogo načina inspiriše temama koje bi obrađivao. A čovek može da bude potresen samo ako dramsko delo donese iskrenu i snažnu sudbinu.
Veliki ekrani
A tržište, kako nam nameću apologete formata koji počivaju na ideji ukidanja granice između privatne i javne sfere, želi interaktivnost. Ima potrebu kako da egzibicioniše, tako i da voajeriše. De fakto, prosto vapi za rijalitijima.
Kao prvi televizijski događaj koji je bio na ovom tragu beleži se prenos sahrane britanskog kralja Džordža Šestog, 1952. godine. Direktno uočljivo zalaženje u privatnost pojedinca radi spektakla potencirano je opštim emotivnim nabojem, kao i identifikacijom. Da li smo podjednako tužni kad nam umre neko drag/antipatičan, znan/neznan, bitan/nebitan? Naoko naivno, retoričko pitanje u vremenima postistine postaje adut rijaliti jahača: ne, vi ne znate koliko tužni treba da budete u pojedinom slučaju; ali ‒ bez brige, tu smo mi da vas prosvetlimo!
Upozorenja i najave epidemične pogubnosti od pamtiveka prisutne ljudske potrebe za posmatranjem opskurnih, skaradnih, ponižavajućih, (samo)ubilačkih scena pri kojima se zdušno i navija, stizale su i sa filmskog platna. Još je Žan Lik Godar ukidao emociju i tražio da sve bude spontano (a videli smo, može li biti išta gore od spontanog ponašanja ljudi pred kamerama!). Neke od protagonista filma „Konje ubijaju, zar ne?" (1969) surovo plesno takmičenje odvodi u ludilo, ili smrt. U „TV mreži" (1976) producenti ubijaju voditelja u „živom" prenosu ne bi li podigli gledanost. A samo godinu dana pre holandskog projekta zvanog „Veliki brat" reditelj Piter Vir u filmu „Trumanov šou" (1998) otvara ozbiljna pitanja identiteta i integriteta, kako aktera rijalitija tako i posmatrača istih.
Džim Keri glumi lika presrećnog u svom svetu-kapsuli, okruženog kulisama, kao i (ispostavlja se) glumcima koji se prosto utrkuju da mu ugode. Što bi Bećković rekao: „Ima toliko božanstvenih plićaka gde se možemo praćakati do groba, svi bezbrižni i nasmejani, bez rizika da ćemo se podaviti. Da se u lepotama plićaka prskamo do mile volje dok život već jednom ne prođe. Plitko i površno ujedinjuju i oni će spasti svet", sarkastičan je pesnik.
Ipak, zabrinutom gledaocu ne nude se odgovori na pladnju: Da li su glavni učesnici ove inscenirane stvarnosti glumci ili gledaoci? Na koji način medijski demijurzi kriju tajnu: postoji li uopšte alternativa toj stvarnosti? Čija je i kakva stvarnost koja se prikazuje?
Ili, da se razvrstamo, kako je zaključio vojnik i pisac Zahar Prilepin: „U rukama neoliberala su: tržište, banke, mediji, korporacije... s nama je Bog".
Uputstvo
Komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, neproverene optužbe, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju bilo kakve vrste neće biti objavljeni. Govor mržnje je zabranjen na ovom portalu. Komentari se moraju odnositi na temu članka. Prednost će imati komentari gramatički i pravopisno ispravno napisani. Komentare pisane velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i kraćenja komentara koji će biti objavljeni. Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu webdesk@rts.rs. Polja obeležena zvezdicom obavezno popunite.
Broj komentara 0
Pošalji komentar