Kakvo neobično blago, osim knjiga, čuva Narodna biblioteka Srbije

Nestvrano male knjige sa stvarnim sadržajem. Crteži, notni zapisi i jedna stara lutka iz Legata Miloša Crnjanskog, samo su deo možda neočekivanog sadržaja među neprocenjivim književnim blagom koje čuva Narodna biblioteka Srbije.

„Baš sam se pitao kako je ta lutka završila u Narodnoj biblioteci, jer kao što znate, on je dugo bio u Londonu. Da li je on nosio tu lutku u London? Da li je neko čuvao tu lutku ovde u međuvremenu, pa je pronađena?“, kaže književnik Vladimir Pištalo, vršilac dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije.

Lutku je pravila žena Miloša Crnjanskog, Vida Ružić. Čak se veruje da su se tako izdržavali dok je on pisao. Lični predmeti Crnjanskog, Cuce Sokić, beležnice sa tekstovima i pločama Milana Mladenovića – sve je to u posebnim legatima Naronde biblioteke.

„Ja mislim da je to pravi primer kako jedna kultura treba da bude kompletno predstavljena u svim svojim vidovima. Baš sam mislio o tome, jer u vreme kada je Bob Dilan dobio nagradu kao pesnik, onda su savremeni pesnici nužno predstavljeni na savremeni način. Pesnici našeg doba, predstavljeni na način našeg doba“, dodaje Pištalo.

Zašto je Hitler lično zahtevao da se bombarduje biblioteka

Ali od starog doba, prve polovine 19. veka, kada je osnovana, do danas, jedna od naših najstarijih institucija razvijala se i delila sudbinu države.

Iako nepismen, Knez Miloš izdao je naredbu da se po jedan primerka svake štampane knjige dostavi biblioteci i fond se s vremnom širio. A onda su se dogodili Prvi i Drugi svetski rat. Dana 6. aprila 1941. knjige i zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu su stradali.

„Po ličnom Hitlerovom naređenju, i to je bio jedan od najvećih kultur-cidova, ako primenimo reč genocid na kulturu, koji se desio u Drugom svetskom ratu. I u stvari, taj ogromni gubitak je potpuno nenadoknadiv“, napominje Vladimir Pištalo.

Stradale su i sve novine, magazini i ostala svedočanstva, na osnovu kojih se mogao rekonustrisati svakodnevni život, ne samo Srbije već prostora između Carigrada i Venecije.

„To što je izgorelo u toj instituciji, u biblioteci, je bila građa koja se odnosi na sav taj prostor na svim jezicima na kojima možemo da govorimo. Od italijanskog do nemačkog, do turskog, do arapskog, do, naravno, srpskog, crkvenoslovenskog, do ruskog – i sva ta građa koja je na mnogim jezicima govorila o istoriji ovoga područja je nestala u plamenu“, podseća Pištalo.

Kakvu tajnu kriju najstariji ćirilični rukopisi

Uništeno je i 1.500 pisanih knjiga koje potiču iz perioda od 12. do 17. veka. Sačuvano je 350 i one su danas u Odeljenju za arheografiju. Najstarija ćirilska knjiga je Beogradski parimejnik iz 13. veka, iz vremena Svetog Save. Kod većine starih knjiga, koje su naizgled svetovnog sadržaj, ipak preovladav hrišćanska misao.

„Recimo, roman o Aleksandru Velikom je u stvari roman o jednom srednjovekovnom hrišćanskom vitezu, a ne o Aleksandru Velikom kao takvom. Dakle, ta literatura kada je bila antička po poreklu je prolazila kroz svoje transformacije i prilagođavala se vremenu u kojem je stvarana“, objašnjava Vladan Trijić, načelnik Odeljenja za arheografiju.

Istrorija ovih starih i retkih primeraka veoma je interesantna, čak i iznenađujuća, jer nam otkriva da skraćenice nisu odlika savremenog doba. Tako se štedelo, ali pojedine knjige su bile u mnogo starijim povezima.

„Ređi je slučaj kao što je u ovoj knjizi, Dovoljskom jevanđelju, da su uzete minijature četvorice jevanđelista iz jedne starije knjige. E, ta starija knjiga je bila grčka po poreklu i pretpostavlja se da je nastala u 11. ili čak, u drugoj polovini 10. veka“, dodaje Trijić.

Među najstarijim štampanim knjigama su inkunabule iz 15 . veka. I kartografski fond biblioteke ima svoj dragulj.

„Čuvamo jedan od najznačajnijih primeraka flamanske kartografske škole. To je, kako ga mi zovemo, Merkatorov atlas iz 1631. godine. On predstavlja drugo izdanje tog atlasa koji je objavljen nekih tridesetak godina nakon smrti njegovog autora, čuvenog Gerarda Merkatora“, navodi Jelena Glišović iz kartografskog fonda u Narodnoj biblioteci.

Idealno mesto za biblioterapiju

Ponos je i zgrada, koja je za biblioteku namenski izgrađena 1973. godine. A tu su i digitalizovana građa, izložbe, skupovi, puna čitaonica i jedan neobičan mir.

„Postoji nešto što se naziva biblioterapija – to je smireni ambijent biblioteke. Odgovara mnogim ljudima, a često i ljudima narušenih nerava. Tako da je to nekakvo mesto gde su suprotnosti pomirene, gde čovek može da se posveti kulturi u jednom višem smislu i u svim svojim oblicima i različitostima“, zaključuje Vladimir Pištalo, v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije.