Kanske nagrade po šablonu, poput matematičke jednačine

Kanske nagrade po šablonu, poput matematičke jednačine. Očito je Zlatna palma morala da bude uručena rediteljki. Jer radikalna autorka pobedničkog krvoločnog filma Titan, Žulija Dukorno, koja pripada ešalonu ekscentrika, tek je druga rediteljka u istoriji festivala koja je odnela pobedu.

Da je odluka naopaka simbolično je već na samom početku dodele nagrada nagovestio veliki gaf predsednika žirija, Spajka Lija, koji je greškom prerano saopštio ime dobitnika Zlatne palme, nakon čega je nastala opšta konfuzija.

Zasluženo titulu najboljeg reditelja poneo je, kako ga zovu, „nestašni momak francuske kinematografije“, Leos Karaks za originalnu muzičku fantaziju Anet.

Nagrada žirija dodeljena je eks ekvo (ex aequo) filipincu Apičatpongu Verasetakulu i hrabrom izrazelskom reditelju Nadavu Lapidu za film Ahedino koleno o konfliktima koji izazivaju nove konflikte.

Vrlo otvoreno Vaš film iznosi oštre kritike. Na provokativan način govorite o izraelskom društvu danas. Da li osećate posledice?

„Mislim da sam i u tom pogledu sličan glavnom junaku. U suštini sam pristojan čovek i nije lepo govoriti ružno o susedima ili o svom okruženju. Mislim da svi instinktivno želimo, ili bar većina nas, da budemo dobri i ljubazni. Naravno, od početka sam primetio talas kritika u izraelskim medijima. Mislim da će se to nastaviti kada film počne da se prikazuje“, navodi reditelj Nadav Lapid.

Objektivno najbolja glumica 74. Kanskog izdanja je talentovana, harizmatična Norvežanka, Renate Renisve, zvezda filma Najgora osoba na svetu koji je slovio za favorita za Zlatnu palmu.

Da li je Džuli, lik koga tumačite zaista najgora osoba na svetu?

„Nije, ali misli da jeste. Mi u Norveškoj imamo običaj da kažemo, 'Ah! Osećam se kao najgora osoba na svetu!‘, ako uradimo nešto glupo ili povredimo nekoga. Džuli povređuje ljude jer pokušava da shvati kakva je i ko je zapravo“, nagrađena glumica.

Kovid je i dalje tu, ali je ovogodišnji Kanski festival doneo, kako je to rekao holivudski glumac Adam Drajver, osećaj olakšanja i velikog filmskog uzbuđenja.

Zvezde su prošetale crvenim tpihom na Kroazeti, nakon jednogodišnje pauze, davali su se intervjui uživo, i što je najvažnije, gledali su se najnoviji filmovi iz celog sveta koji su čekali da budu prikazani tamo gde im je i mesto – u bioskposkim dvoranama. A one su radile u punom kapacitetu uz svo poštovanje epidemioloških mera.

Možda će ovogodišnji model Kana biti nešto sa čime će filmska industrija morati da živi.