Zašto u Japanu raste popularnost sajta koji prikuplja pritužbe na decu

Koronavirus utiče na sve oblasti života, na načine koje niko nije mogao predvideti. Primer iz Japana pokazuje da njegovi dugi pipci dotiču čak i način kako se doživljavaju deca.

Japanski mediji, naime, pišu da je usled epidemije kovida 19 osetno porasla posećenost neobičnog internet sajta koji na geografskoj karti beleži u kojim delovima grada se nalaze žarišta buke i opasnosti po protok saobraćaja koje izazivaju nevaspitani i neposlušni, što se, u praksi, nažalost, uglavnom odnosi na najmlađe.

Po izveštavanju digitalnog izdanja tiražnog dnevnog lista Asahi, ta internet stranica otvorena je 2016. godine kada je njen anonimni tvorac, revoltiran činjenicom da nije mogao da u miru radi zbog stalne larme koju su stvarala deca, odlučio da, kao jednu vrstu vodiča ili ispomoći za ljude koji traže lokaciju za stanovanje, na svetsku virtuelnu mrežu postavi interaktivnu kartu sa označenim mestima gde se na bučan ili opasan način igraju deca.

Upotpunjavanju te mape, čiji bi se naslov mogao slobodno prevesti kao „Karta uličnih larmadžija“, svako može da dâ svoj doprinos, i ona bi, teoretski, mogla da obuhvati i lokacije poput barova, pabova i restorana, ispred kojih pijani i drugi gosti prave buku i ometaju saobraćaj.

Međutim, pošto se tematski odnosi na ulice i igrališta, crvene oznake koje posetioci sajta unose gotovo isključivo prate komentari u kojima se oni žale na decu – na igru loptom po noći ili na putu, na buku koju prave skejteri, smetnje koje prouzrokuju đaci svojim biciklima i tome slično.

Takođe, ni tvorac sajta ne krije da pod „larmadžijama“, koje definiše kao one koji svojataju ulice i ne odazivaju se na upozorenja, prevashodno misli na decu, odnosno, buku i druge neprijatnosti koje ona izazivaju loptajući se ili igrajući se žmurke.

„Kućni pritvor“ zbog kovida uzrok povećanja nervoze?

Sajt u ovom trenutku beleži oko 7.500 bučnih i opasnih lokacija u gradovima širom Japana, od kojih je najveći deo, preko 4.000, u prestonici Tokiju i njegovoj okolini.

Nemali broj njih sada je označen zelenom bojom, što znači da je problem rešen - sajt, naime, građanima pruža i mogućnost da povuku svoju pritužbu ili da zahtevaju uklanjanje upozorenja za određenu lokaciju ako se ne slažu sa sadržajem prigovora.

Poslednjih meseci poseta sajtu toliko je porasla da su se za njega ozbiljno zainteresovali i mediji – u toj meri da je njegov vlasnik odlučio da prestane da odgovara na pozive radoznalih novinara željnih intervjua i izdao javno saopštenje kao odgovor na lavinu komentara na društvenim mrežama.

U njemu, na kritiku o tome da se igra dece na ulici u prošlosti doživljavala kao nešto normalno te da je treba tolerisati i nadalje, on na sajtu odgovara da se danas, s obzirom na to da se više ne dozvoljava ni bacanje opušaka na ulici i od građana pod pretnjom kazne traži da za sobom pokupe izmet svojih kućnih ljubimaca, i dečja vriska i nestašluci mogu shvatiti kao forma uznemiravanja i remećenja javnog mira.

Osnovni uzrok za povećano interesovanje za „Kartu uličnih larmadžija“, smatraju medijski komentatori, je to što je epidemija kovida 19 prisilila puno zaposlenih da rade i učestvuju u sastancima od svojih kuća, zbog čega je problem buke postao važniji nego pre.

Tužbe protiv obdaništa zbog buke

Interesantno je i da se poslednjih godina u japanskim medijima u više navrata debatovalo o rastućim pritužbama građana opštinskim vlastima i policiji zbog buke koju izazivaju deca, odnosno, o problemu viđenja dece kao nepoželjnih „izvora buke“ i fenomenu otpora otvaranju obdaništa u stambenim naseljima.

Povod za te rasprave i preispitivanja su sudski slučajevi u kojima su stanovnici tužili obdaništa zbog buke, kao onaj koji je pokrenula grupa stanara u tokijskoj opštini Nerima 2012. ili građanin u Kobeu u 2017, u kojima se od tih obrazovnih ustanova za najmlađe tražilo da ojačaju zvučnu izolaciju, pa i plate odštetu za pretrpljenu patnju.

Poznat je i kriminalni prestup u kojem je 2014. godine 43-godišnji muškarac koji se prethodno požalio lokalnim vlastima na buku iz obližnjeg obdaništa zapretio sekirom jednom od roditelja koji je došao po svoje dete. 

Vriska dece kao udar na kvalitet života 

Iza te, možda se može reći, kolektivne neuroze, u kojoj se glasna igra i vriska dece na ulici, pa i u parkovima i obdaništima, doživljavaju ne samo kao blaga neprijatnost ili smetnja već kao težak udar na kvalitet života, kao nešto što obara vrednost nekretninama i što valja eliminisati i po cenu da deca nemaju gde da idu u obdanište, stoji pre svega brzo starenje populacije – u Japanu danas čak više od 29 posto stanovništva ima 65 ili više godina.

Reč je o ogromnom broju od 35 miliona ljudi, od kojih su mnogi u sedamdesetim, osamdesetim pa i devedesetim godinama života.

Drugi uzroci su rast otuđenosti u velikim urbanim sredinama i sve izraženija društvena tendencija da se sve vrste neprijatnosti, uključujući tu i one najmanje, posmatraju kao maltretiranje i nanošenje duševnog bola.

Iako možda preterane, pritužbe i prigovori dela japanskih građana u odnosu na ponašanje dece na ulici i njihove roditelje, nisu sasvim bez osnove.

Tesan prostor, gusta naseljenost i nedostatak zelenih površina u mnogoljudnim japanskim gradovima često prisiljavaju mališane da se zabavljaju na putevima i trotoarima, izazivajući smetnje po odvijanje saobraćaja i opasnost po ljudske živote, dok lupanje loptama, teniskim reketima i bejzbol palicama nesumnjivo snažnije odjekuje u prostoru s načičkanim betonskim zgradama među kojima nema prolaza, nego u naseljima sa travnjacima i sportskim terenima.