Перл Харбор – уништење седишта америчке Пацифичке флоте за рушење расистичких стереотипа

Напад на Перл Харбор био је врло компликована и успешна војна операција која је америчкој Пацифичкој флоти нанела велики губитак у људству и техници, снажно одјекнула у политичкој сфери и променила ток историје, увукавши САД у Други светски рат.

Мада су постојале индиције да се Токио спрема за оружани сукоб са Вашингтоном, тај удар је био велики шок за САД не само због огромне раздаљине и високог ризика који је требало предузети да би се извршио и чињенице да се Јапан усудио да се супротстави економски и демографски надмоћном непријатељу, већ и због увреженог расистичког схватања да су Јапанци инфериоран народ са физичким и менталним манама које му онемогућују вешто и ефикасно ратовање.

Седмог децембра 1941. године, ујутру по локалном времену авиони јапанске Царске морнарице десетковали су бродовље и ваздухоплове у и око Перл Харбура, луке на хавајском острву Оаху, при том усмртивши више од 2.300 припадника америчке војске и нешто цивила.

То је била врло сложена и захтевна операција у којој је учешће узело чак шест носача авиона и за коју су, осим великих логистичких припрема и пуно увежбавања, биле потребне и техничке иновације.

Тај громовити удар на седиште америчке Пацифичке флоте је био изузетно успешна операција у којој су Јапанци су изгубили само неколико десетина људи: авијатичара и подморничара – операција коју, веровали су Американци, они никако нису требали да буду способни да изведу.

Супериорна акција "инфериорне" расе

Наиме, силовити напад на хавајску "Бисерну луку", који је означио почетак рата у Пацифику и увукао САД у оружани сукоб са Силама осовине, је осим војног шока, представљао и огромно културолошко изненађење за САД и друге западне силе.

Ово стога што је њихова политичка и војна елита веровала у квази-научну расистичку теорију хијарархије народа, по којој су далекоисточни народи, припадници тзв. "жуте расе", интелектуално и физички инфериорни у односу на белце.

То искривљено схватање наводило је стратеге у Вашингтону и Лондону, као и команданте на терену, да упркос вишегодишњој војној експанзији Јапана у Кини, па и убедљивој победи у рату са Русијом неколико деценија раније, поверују да Јапанци нису способни да овладају вештинама потребним за ефикасно коришћење савременог оружја и спровођење сложених тактичких и оперативних радњи.

Током 1940. и 1941. године било је мноштво војних и политичких наговештаја да би Земља излазећег сунца могла да се упусти у отворени сукоб са западним господарима Пацифика, пре свега да би се ослободила паралишућег бремена економских санкција које су јој биле уведене због освајачког похода у Француској Индокини и које су претиле да је оставе без стратешких сировина попут нафте и гвожђа.

Ипак, амерички адмирали, уверени у неспособност јапанског људства, су на својим састанцима у више наврата доносили закључак да се она неће усудити да их нападне. Они су били и мишљења да, чак и ако дође до рата, јапанску морнарицу могу да баце на колена за само неколико дана или недеља.

Расне предрасуде које воде у пораз

Конкретни примери таквог потцењивачког размишљања и неприхватања реалности због расних предрасуда су бројни, али најфасцинатнијим се чине управо они из првих дана рата у Пацифику, непосредно након муњевитог ударца који је осакатио Перл Харбур.

Када су Јапанци само неколико сати након Хаваја бомбама засули Манилу и војне аеродроме у њеној околини генерал Даглас МекАртур, у то време командант америчких снага на Филипинима, прокоментарисао је да су авионима који су из строја избацили готово читав амерички ваздухопловни састав вероватно пилотирали бели плаћеници, јер је био убеђен да Јапанци нису способни за тако прецизну и организовану акцију.

Сличног уверења били су и Британци у Хонг Конгу, на који су јапанске ескадриле отприлике у исто време извршиле снажан удар праћен нападом са копна и мора – господа команданти те колонијалне испоставе његовог величанства Џорџа VI сматрали су да јапанске ваздухопловне формације које их туку сигурно предводе немачки авијатичари.

Штавише, британски браниоци Сингапура нису били на противваздушном дежурству у ноћи када је Царска армија насрнула на њихов град јер су им "познаваоци" Јапана и Јапанаца рекли да ови масовно пате од кратковидости и зато не могу да лете по мраку.

Тај стереотип изражавали су и даље пропагирали стрипови и карикатуре у којима су Јапанци редовно приказивани како шкиље или носе смешне велике наочаре дебелог оквира.

Међу Англосаксонцима чак је у оптицају била и ривалска "теорија", по којој Јапанци не могу да буду добри пилоти не због лошег вида, већ због тога што је код њих чест поремећај центра за равнотежу.

За то је узрок, тврдили су поједини амерички лекари, то што мајке у острвској земљи носе бебе у врећи привезаној на леђима, па се деци глава пуно тресе због чега дође до повреде унутрашњег уха.

Врхунац ироније је да су два америчка часописа у новембру 1941, свега неколико недеља пред удар на Перл Харбор у којем су јапански пилоти уништили 19 бродова и више од 200 америчких авиона, објавила (исти) чланак у којем аутор ваздухопловне снаге Царске војске описује као застареле и склоне несрећама, а јапанске пилоте као сувише пасивне да би могли да ефикасно управљају брзим летелицама у борби.

Јапанци као "примати" и "деца"

Но, "ћоравост" није била једини, нити најгори дефект који се приписивао Јапанцима, јер су они, заправо, већ деценијама на Западу били виђени као мајмунолики патуљасти људи, или, у најбољем случају, као незрела деца.

Иако су већ при крају 19. века у западној Европи и САД јапанска уметност и занатска вештина очарали не само врсне интелектуалце попут водећих сликара и књижевника, већ и обично грађанство, у праскозорје Другог светског рата на Западу се и за Јапанце говорило да (слично племенима и народима Африке и Амазоније) нису способни да мисле логично и аналитички, већ да се у понашању руководе искључиво емоцијама и интуицијом.

То је разлог, објашњавале су присталице идеје о надмоћности беле расе, зашто Јапанци нису били у стању да самостално развију научно, технолошки и организационо напредну цивилизацију какву поседује бели човек и зашто својим понашањем подсећају на децу.

Штавише, суочени с честим самоубилачким нападима и масовним саможртвовањем јапанских војника и упознати са зверствима које је царска војска починила у Кини, на Филипинима и другде, амерички психолози и антрополози касније током рата су се здали у ковање теорија о јапанској психи које су истицале уврежену насилност, раширену присилну неуротичност и перверзност као колективне одлике јапанског народа и тако додатно доприносиле његовој дехуманизацији.

У формулисању таквог психолошког профила, важну улогу је несумњиво имала и сурова јапанска пракса коришћења хладног оружја, мачева и бајонета, за егзекуције ратних заробљеника и цивила.

Јапански расизам

Ни Јапанци, треба рећи, нису остајали дужни својим непријатељима, па су их редовно частили надимцима као што су "демони" и "стока" и на постерима и цртежима представљали са гротескно увеличаним носевима и трбусима.

Американце и друге западњаке сматрали су морално изопаченим: себичним, похлепним и похотљивим.

Иако жртве расизма, и сами Јапанци су били поклоници теорије хијерахије народа и квалитативних разлика између раса, али су тај екстремно пристрасан, нарцисоидни начин размишљања вукли на своју воденицу.

Тако су у очима политичара, војника и интелектуалаца у острвској царевини управо Јапанци били морално чист и узоран народ, који карактеришу беспрекорно поштење, завидна лојалност и храброст, те хвале вредни самопрегор, пожртвованост и способност трпљења.

Разлоге своје (наводне) моралне и интелектуалне супериорности над другим, нарочито азијским, народима налазили су у митовима стварања своје старе религије шинто, који су царској лози Јапана приписивали божанско порекло и сам архипелаг на којем се простире та држава описивали као творевину небеских бића.

Још један важан извор њихове вере у несаломивост јапанског духа и посебност и право јапанског народа да влада другим нацијама била је једнако фантастична идеја да он поседује "чисту" крв, јер се, наводно, није мешао и укрштао са другима. Јапански шовинисти тумачили су слабости и мане које су налазили у Американцима као последицу трајног и интензивног преплитања народа и раса у њиховој земљи и погрдно их називали "мешанцима", алудирајући на псе.

Доказ за сопствену надмоћ Јапанци су, посебно у односу на азијске суседе, видели у томе што су остварили сложен и тежак прелаз из феудалног друштвеног уређења у модерну националну државу у рекордно кратком року и оставили их далеко иза себе по економској и војној моћи.

Такође, самурајски идеал упорности и истрајности, презир према срамоти предаје, као и спремност на беспоговорну жртву у корист отаџбине и за славу цара, сматрали су јапански борци, чинили су их као људе вреднијим од западњака, који се нису либили да се непријатељу (кукавички) предају без борбе или одмах одступе пред његовим напредовањем, (себично) стављајући сопствену сигурност испред добробити државе и народа.

Куриозитет је и да се у Јапану светли, бели тен сматра показатељом отмености и лепоте и да су јапански освајачи, сматрајући себе белим, с висине и с ниподаштавањем гледали на становништво пацифичких острва и Индокине као мање вредно због тамније боје коже.

Погубне предрасуде

Почетком четрдесетих, дакле, благо речено, ниједна од зараћених страна у Пацифику није била имуна на расизам, те се реално не може сматрати просвећеном и морално и интелектуално примерном, како су себе доживљавале.

Међутим, јасно је да је смели и сложени напад на Перл Харбур разорио неосновано расистичко убеђење Американаца о физичкој и менталној неспособности њиховог азијског противника, у потпуности разоткрио англосаксонску ароганцију и јасно показао колико илузије проузроковане предрасудама могу бити опасне.

Читај ми!