Перл Харбор, преображај прекаљеног ратника

Пре тачно 75 година, ујутру 7. децембра 1941. године по локалном времену, неколико стотина јапанских авиона бомбардовало је америчке положаје на хавајском острву Оаху, што је био повод за улазак Сједињених Америчких Држава у Други светски рат.

Удар на луку Перл Харбор и околне аеродроме усмртио је 2.403 америчких војника и ранио их још 1.178, док су 21 брод и 188 авиона уништени, а још 159 летелица оштећено.

Јапанске снаге су изгубиле само 29 летелица и неколико џепних подморница, односно, 64 војника.

Потпуно изненађење

Мада се на обе стране очекивао скорашњи почетак рата, сам напад на Перл Харбор био је велико изненађење за Американце.

Наиме, изостала је отворена објава рата, а вест да Јапан прекида преговоре са САД, што је практично значило да би непријатељства могла сваког часа да отпочну, пренесена је команди Пацифичке флоте на Хавајима са великим закашњењем и стигла је након што је напад већ био окончан.

Око сат времена пре почетка бомбардовања, на уласку у луку је примећена јапанска мини-подморница, на коју је један амерички разарач чак отворио ватру – то су, заправо, били први пуцњи у рату између две државе – али је њено присуство схваћено као извиђачка мисија, а не као увод у велику акцију.

Такође, истурена радарска станица на Хавајима је регистровала наилазак јапанске ваздушне експедиције, али је дежурни официр погрешно закључио да је реч о америчким бомбардерима Б-17, чији се долазак из матице очекивао тог јутра из приближно истог смера.

И, уопште, због претензија Земље излазећег сунца на југоисточну Азију, недовољног познавања опремљености и степена обучености јапанске војске, Американци су веровали да би први удар Јапанаца у евентуалном рату био усмерен на њихова упоришта на Филипинима.

Ратни вук

Међутим, Јапанци су се месецима унапред вредно припремали за напад на Перл Харбор - шпијунирали са земље, извиђали из ваздуха и с мора, развијали тактику напада, обучавали пилоте, преправљали торпеда како би их прилагодили употреби у плиткој луци острва Оаху и производили нове авионске бомбе веће разорне моћи.

Њихов циљ је био да задавањем тешког ударца седишту Пацифичке флоте уклоне највећу препреку за освајање западног дела Тихог океана и југоисточне Азије и тако се докопају преко потребних нафтних поља Индонезије, која је у то време била холандска колонија.

Јапан се већ неколико месеци налазио под нафтним ембаргом, који су спроводиле западне силе на челу са Сједињеним Америчким Државама и које су тиме настојале да присиле режим у Токију да повуче своје трупе из Кине, коју су постепено окупирале током тридесетих година, и из француске Индокине (данашњи Вијетнам, Лаос и Камбоџа), у коју су ушле 1940. након капитулације Париза пред Хитлером, да би спречиле снабдевање кинеског покрета отпора.

Један од вођа обуке и планера тактике за напад на Перл Харбор био је капетан Мицуо Фучида, летачки ас који се претходно истакао у борбама на кинеском небу. 

Као командант саме операције, Фучида је у рано јутро 7. децембра из бомбардера "Накађима" Б5Н "кате", кружећи над Хавајима, усмеравао друге летелице, осматрао причињену штету и слао извештаје надређенима о току борбе.

По повратку на матични носач "Акаги", Фучида је, наводно, затражио од својих претпостављених да издају наредбу за још један удар, како би се докрајчили преостали, углавном непокретни циљеви.

Јапански бомбардери су у два таласа, циљајући луку и аеродроме на Хавајима, нанели тешке губитке Американцима у људству и борбеној техници, али су складишта горива и муниције, командни објекти и, врло битно, бродоградилиште и радионице за оправку, остали нетакнути.

Међутим, јапанска команда тај захтев није услишила у страху да би сами носачи који су слали бомбардере на Перл Харбор могли да остану небрањени од евентуалних напада из ваздуха док је део њихове ескадриле на путу за Хаваје, а део који се вратио из акције још седи на палубама неупотребљив, истрошеног горива и муниције.

Тако силни јапански напад на Перл Харбор, у којем је учествовало чак шест носача авиона, заправо, није у потпуности елиминисао америчке капацитете на Хавајима.

Штавише, неки од бродова који су тог дана били потопљени, касније су извучени са дна, поправљени и враћени у службу.

Неколико сати после напада на Перл Харбор, јапанске снаге су извршиле и ударе по америчким базама на острвима Вејк, Гуам и на Филипинима, те напале британске положаје у Хонгконгу и Сингапуру.

Потоњи брзи продор на југ пружио је капетану Фучиди обиље прилика да још усаврши своју ратничку вештину.

У првој половини 1942. године, он је предводио и ваздушни напад на аустралијски град Дарвин и бомбардовање британских упоришта у Шри Ланки.

Међутим, у јуну исте године, током за Јапанце катастрофалне битке за Мидвеј, док се на свом носачу авиона опорављао од операције слепог црева, Фучида је, у настојању да се спасе са тешко оштећеног пловила, задобио повреде које су га удаљиле из службе у првим борбеним редовима.

Симболична одмазда

И док се о Перл Харбору све зна, мање је познато да су Американци у знак одмазде неколико месеци касније бомбардовали јапанске градове Токио, Нагоју, Осаку и Кобе, како би непријатељу показали да немају намере да одустану од борбе и препусте му читав Пацифик.

Шеснаест авиона Б-25 са носача "Хорнет" је 18. априла 1942. године извршило тај изненадни напад у којем је Јапан по први пут претрпео разарање на својој територији и поднео прве цивилне жртве.

Мада је акција имала занемарљив војни ефекат, она је подигла тешко уздрмани морал америчке морнарице и психолошки утицала на непријатеља, чему су се управо Американци и надали.

Наиме, налет америчких бомбардера дубоко је изненадио Јапанску царску војску, која је веровала да је њена држава, нарочито након снажних удара по Хавајима и Филипинима, безбедна од америчког бомбардовања.

Напад је, сматра се, и присилио јапанску морнарицу да код атола Мидвеј покуша још један велики, сложени напад на преостале ефективе САД у Тихом океану, који се због исхитреног планирања и лоше координације завршио фијаском – из строја су избачена чак четири јапанска носача и око 250 авиона.

Услед тог пораза, и због брзог попуњавања америчких јединица борбеним средствима и људством, иницијатива у вођењу рата прешла из јапанских руку у руке америчких стратега.

Поменути априлски удар на јапанске градове био је акција у којој није био предвиђен повратак летелица.

Пошто је било јасно да бомбардери неће имати довољно горива да се врате на носач, планери операције су дошли на идеју да након избацивања убојног товара пилоти наставе лет преко јапанске територије и докопају се Кине, где би их дочекале пријатељске снаге Чанг Кајшека.

У бомбардовању Токија и других градова на највећем јапанском острву Хоншу учествовало је укупно 80 америчких ваздухопловаца.

Три су погинула, а сви други, осим осам, су успели да избегну хапшење, захваљујући помоћи кинеског становништва.

Судбинско заточеништво

Јапанци су организовали опсежну потрагу и успели су да ухвате две посаде, од којих је једна при слетању остала без два човека – они су се удавили када је њихов авион, који је остао без горива, пао у море у близини кинеске обале.

Међу ухапшених осам авијатичара се налазио и каплар Џејкоб Дешејзер, човек који ће касније променити Фучидин живот.

Пошто се велики део Кине налазио под јапанском окупацијом, а сигналне ватре које је требало да обележе слетну стазу на слободној територији нису биле упаљене, његов авион је слетео у руке непријатељу.

Посада Дешејзеровог бомбардера одмах је бачена у тамницу, у којој је испитивана и мучена пребијањем и лишавањем хране.

Најпре су држани у Шангају, где су тројица убрзо погубљена јер су јапанске војне власти установиле да су одговорни за бомбардовање цивила.

Још један Американац је касније умро у затвору, од глади и болести.

Међутим, временом је оштар затворски режим попустио и заробљеним Американцима су на њихово тражење подељене књиге, међу којима је била и Библија.

По сопственом тврђењу, Дешејзер, којем је иначе отац био свештеник, тада се преобратио у верника – морални императив Светог писма који налаже да прогонитељу треба окренути и други образ, те Исусове речи "Опрости им, оче, не знају шта чине" посебно су му помогли да превлада мржњу коју је осећао према Јапанцима због напада на Перл Харбор и третмана којем су он и његови другови били подвргнути у заробљеништву.

Преобраћај ратника

Три године по завршетку сукоба, Дешејзер се посветио проповедништву и мисионарском раду у Јапану.

У једном од летака који је дељен на улицама Токија, којим су јапански грађани позивани да се приклоне хришћанском учењу, биле су записане и његове речи о томе како га је Исус спасао мржње и душевног немира, упркос горком искуству из дуготрајног заробљеништва.

Фучида, којем је наређено да дође у престоницу да би сведочио на суђењу јапанском војном руководству, примио је тај летак и озбиљно га проучио, јер је претходно од својих бивших колега, јапанских војника, чуо да се с јапанским ратним заробљеницима поступало хумано и да је међу америчким медицинским особљем које је водило бригу о њима била верница чије су родитеље, хришћанске мисионаре, на Филипинима мачем побили Јапанци.

Фучида је желео да зна како је могуће да неко не жели освету за убиство родитеља и зашто истрајава у вери упркос таквој судбини.

Привукло га је и обећање да би то учење, које је наглашавало опроштај, могло да му помогне да укроти душевну стихију која га раздирала: бол због капитулације, гнушање према америчкој окупацији, сумње у вези са сопственом улогом у рату, али и очајничку жељу да оправда сопствено и поступање Јапанске царске армије.

Кредибилитет том обећању давале су речи колеге авијатичара који је имао слично искуство и дилеме.

У то време је у Јапану владала глад и становништво је било кивно на војску, коју је кривило за уништавање државу гурањем у рат у којем је пораз био известан још пре првог испаљеног метка.

Пуно грађана се живо сећало осионости официрског кадра у опхођењу према обичном народу, као и цензуре и хапшења политичких неистомишљеника које је спроводила војна полиција.

Током рата Фучида је био прослављени летачки ас и национални херој највишег статуса, а сада је био презрен и огорчен човек, који се од увреда и малтретирања крио у унутрашњости, где је гајио живину, осећајући да његов живот више нема смисла. 

У настојању да нађе излаз из таквог стања, Фучида је ступио у везу са америчком мисионарском групом и прешао у хришћанство. 

Састао се са Дешејзером и од тада надаље њих двојица, као војници који су директно учествовали у првим нападима на противника и фигуре велике симболичке важности, удруженим снагама су проповедали измирење, опроштај и суживот два народа.

Као ватрени протестант, Фучида се потом упутио на дуга путовања по САД с циљем да упозна бившег непријатеља, проучи Западну културу и да, преносећи своје искуство духовног преображаја, допринесе помирењу два народа и ширењу хришћанске поруке о љубави и праштању.

Сматра се да је током година одржао преко две хиљаде говора и састанака широм САД, при чему је наилазио на широк спектар реакција, од аплауза и хвале, преко саосећања и разумевања, до бучних протеста и грдње.

Његов преображај професионалног војника, чији је сав труд био усмерен на што ефикаснију ликвидацију непријатеља, у миротворца, који се свим снагама бори да окаје своје грехе и буде достојан опроштаја, био је потпун.

Штавише, он се крајем педесетих са породицом и преселио у САД, где су његова деца постала амерички држављани.

Тако је Фучидина животна прича постала репрезентативни пример, могло би се рећи и симбол, дубоке и невероватно брзе трансформације Јапана од агресивне колонијалне силе жедне освајања у мирољубиву државу која прижељкује да предводи човечанство у економском развоју и борби за светски мир.

Она је и добра илустрација преображаја јапанског менталитета, који је у деценијама након рата прошао пут од снажног отпора страном диктату до својевољног, чак ентузијастичног, прихватања страног политичког, економског и културног утицаја.