Либија, Југославија, Авганистан или Катар – четири пута за Сирију после Асада

Статуе Башира ел Асада и његовог оца Хафиза падале су једна за другом у песак сиријских градова, одуване еуфоричним слављем становника земље којом је пуне 54 године, силом и тајном полицијом, владала једна породица. Када се слегла прашина око порушених споменика и утихнуло одушевљење, Сиријци су остали суочени са новим драматичним питањем – на шта ће та држава, уколико уопште буде постојала, личити у будућности.

Ко је свргнуо Асада, или сенке Абу Граиба

Победници – коалиција радикалних исламиста, курдских бораца, протурских снага, као и 50 различитих милиција алавита, хришћана и Друза, до сада је била уједињена у рату против Асадове војске. Када је председник Сирије, последњим авионом из Дамаска, одлетео пут Москве, ове групе, чини се немају никакав заједнички циљ.

Против Асада борили су се и припадници "Исламске партије Туркистана" и "Бригаде имиграната" (Liwa al-Muhajireen wal-Ansar). "Бригаду имиграната" чине махом чеченски борци, који су протеклих година накратко били део Исламске државе, све док 2015. године нису склопили савет са Ел Нусра фронтом и временом се утопили у Тахрир ел Шам, или организацију за ослобођење Леванта.

Борце "Исламске партије Туркистана" чине махом Ујгури са запада Кине, за које западне обавештајне службе наводе да су добро организовани и наоружани. Ове две организације налазе се на листама терористичких организација у Кини и Русији.

Лидер најмоћније милиције, Хајат Тахрир ел Шама, или покрета за ослобођење Леванта, Абу Мухамед ел Голани, упркос 10 милиона вредној потерници САД, постао је централна личност нове Сирије.

Од 2003. године, када се прикључио Ал Каиди у Ираку, исписао је једну од најупечатљивијих биографија међу радикалним исламистима. Био је помоћник Абу Мусаба ел Заркавија и Абу Бакра ел Багдадија, док га Американци нису заробили и затворили у злогласни затвор Абу Граиб.

Почетком побуне против Асада 2011. године прешао је у Сирију и постао лидер локалне подружнице Ал Нусра фронта, која је, полако, трансформисана у покрет за ослобођење Леванта.

По уласку побуњеника у Дамаск, вратио је старо име – Ахмад ел Шара – и показао отворене амбиције да води нову државу, најављујући једнакост свих етничких и верских група, тржишну економију и добре односе са Израелом.

Готово истовремено, његови борци узвикивали су "смрт Израелу" гледајући у правцу израелских војника који су заузели положаје на висовима планине Хермон, највише тачке Голанске висоравни.

Суштински, понављали су речи које је Ел Голани изговорио пре десетак година, тврдећи да у новој Сирији, земљи шеријатског права, неће бити места за алавите, шиите, Друзе и хришћане. Ових потоњих, ионако, има једва 500.000 у односу на два и кусур милиона пре почетка побуне 2011. године.

По доласку у Дамаск, Ел Голани је јасно истакао кандидатуру за лидера нове државе, говорећи о демократији, једнакости и економији. Остаје питање да ли ће, заиста, моћи да влада на демократским вредностима, или је, само за ову прилику, речник прилагодио очекивањима – махом са Запада.

Што се тиче Русије, нове сиријске власти су, наводно, на корак од договора о судбини две војне базе у тој држави, што практично значи да ће руске снаге и надаље остати у Тартусу и Хмеиму.

Либија, Југославија, Авганистан или Катар

У тренутку када се само једна јединица сиријске војске и даље супротставља цунамију промена, околне државе, пре свих Либан, Израел и Јордан, са стрепњом гледају како ће се политички развијати односи унутар Сирије.

Неколико дана после пада Дамаска, турска авијација је бомбардовала колону возила прокурдских снага, које су се под притиском Ел Голанијевих јединица повлачиле из Дер е Зора. У борбама Курда и протурских снага, у протеклих неколико дана, убијено је укупно око 200 људи, па су Курди, желећи да спусте тензије, подигли заставе нове Сирије на све јавне објекте.

Сиријци се надају да би овај проблем, бар на неко време, могао бити решен давањем извесног степена аутономије курдским подручјима, са чиме ће се, како ствари стоје, тешко сложити снаге које подржава Анкара.

Најтрагичнији развој ситуације био би "либијски сценарио", према којем је пад режима Муамера Гадафија проузроковао године сукоба ривалских војски и милиција, да би се десетак године касније, стање донекле стабилизовало фактичким успостављањем два ентитета. Иако је Либија мирнија него раније, није ни на пушкомет од каквог одрживог политичког решења које би поново ујединило земљу.

Грубо описан, "југословенски сценарио" претпостављао би стварање неколико засебних ентитета, потпуно независних од Дамаска. У опису оваквог развоја догађаја, истиче се нада да ће ти, засебни ентитети, бити довољно мудри да се у међувремену међусобно не покољу.

Прошлост лидера побуне, свакако, у низ потенцијалних решења будућег уређења Сирије укључује и џихадистичку државу. Таква држава би, зависно од развоја ситуације, могла бити заснована на моделу какав је својевремено на деловима територије Ирака и Сирије успоставила Исламска држава, или тек мало умеренију верзију по моделу талибанизације Авганистана после одласка Американаца.

Милијарде долара које недостају

Од будућег уређења Сирије умногоме ће зависити и помоћ која ће новим властима бити неопходна како би земљу извукли из глиба дугогодишњих санкција, грађанског рата и наслеђа корумпираног чврсторукашког режима.

Процењује се да је властима у Дамаску за прву фазу обнове потребно између 200 и 400 милијарди долара, али и да на свету нема претерано пуно адреса на које Ел Голани може да се обрати за помоћ.

Запад, свакако, није једна од њих, пре свега јер ће нови лидер Сирије тешко убедити своје присталице да се определе за џеферсонску демократију.

Рачун за стварање нове Сирије тако ће морати да поднесу Заливске земље, пре свих Катар, понајвише јер се очекује да би будуће уређење државе могло да буде устројено управо према моделу који је осмислио емир Тамим ел Тани.

Са поразом Хамаса у Појасу Газе, Хезболаха у Либану и Асада у Сирији, коалиција коју је годинама градио Иран се за нешто више од годину дана потпуно распала, отварајући врата новој подели снага на Блиском истоку.

Осим у нове власти у Сирији, свет са једнаком пажњом гледа пут Техерана, очекујући одговор на питање да ли ће Иран, који је погубио гро савезника, спољне притиске одагнати прављењем нуклеарне бомбе. Запад и Међународна агенција за атомску енергију тврде да је Техеран тек неки корак далеко од тог оружја.