Ja voditeljka, on cvećar, priča o nama koja neće uvenuti

Nismo se nikada upoznali. On je „komšija", ja sam „draga voditeljka". On uvek ima najlepše ruže, čak i zimi. Ja uvek neku siću za buketić koji završava na stolu u redakciji.

On „ćao, draga voditeljko, ja „dobar dan, komšo!"

U to dvoipogodišnje nepoznanstvo staje prilično buketa. Nekad i dva za jedan, ali samo ako su poslednji. Poslednji u žutoj kanti.

Volim to iščekivanje, onda kada trola krene uzbrdo, tu, nadomak stepenica na kojima komšija svakodnevno šeretski mitinguje.

To je njegova agora, njegov krug. Govori o vremenu, nevremenu, ljudima, neljudima. Često o RTS-u. Pita: "Kako tamo kod vas..."

Taj ćošak preko puta  "Londona" je njegov. Ili sam mu ga prikačila onog februara kad smo se prvi put neupoznali.

Nisu lepe samo ruže. Sitni, rozikasti karanfili uvek me vrate u Rođinu baštu i proleća koja se ne vraćaju.

Komšija ne sluti da je magičnom buketu baš sve dozvoljeno dok voditeljka, koračajući ka Takovskoj 10, ustvari svraća do one davno zarasle bašte kojoj su se divile sve komšije.

Sa lalama je tek za priču! Jednom je rekao da uz mene nikako ne idu one crvene. Nisam pitala zašto. Ne znam čoveka.

Kad je ovog čudnog aprila kod mojih u dvorištu počela čarolija ruža, setih se komšije. Kako li je? Šta li radi? Kako živi u doba Korone?

Kad sve ovo prođe, kupujem celu onu žutu kantu, pomislih.

I tako sam tih dana, a prvi put u životu, na svom balkonu zasadila cveće. Nema ruža, ali šareni se, komšije kažu da je baš lepo.

Po savetu drugarice i koleginice iz "Oko magazina", Dragane, otpevah cveću i pesmu. Gago, nisam se šalila, nisi ni ti. Komšiji bi se sigurno dopao taj moj cvetni žur uz „Jutros mi je ruža procvetala..."!

Prošlog petka, konačno, život se nastavio skoro pa uobičajenim ritmom. Sa Anetom sam dogovorila tačno u dva. Nema kašnjenja. Stiže trola, ide ona uzbrdica, pa stanica.

Buket najlepših puder roze pupoljaka na stepenicama...

To su te, njegove, kupujem, vadim novčanik, gledam levo pa desno, nema nikoga. Jedan gospodin prilazi, pitam "Pošto", ne pitam gde je komšija, iskočiće već, odnekud...

Gospodin odmahuje, nešto mi pokazuje. Pokazuje mi da podignem glavu.

...........

Crno i belo. Beli papir, slova crna. Otišao je dvadeset prvog majskog dana, dva sata posle podneva. Nije bilo iznenada. Iza sebe je ostavio suprugu i dva sina.

Komšija. Komšija Mika.

Rođen u godini rođenja mojih roditelja. Nisam stigla da mu ispričam za onu baštu, ni da mi je donosio sreću u buketima, ni da se lepo smejao, ni da pojma nemam zašto sam mu govorila komšija, kad živim kilometrima daleko..

Nisam stigla da pružim ruku i kažem: "Ana."

Nisam...

Laku noć, komšija. Vaša draga voditeljka će uvek tražiti onu žutu kantu, tamo dole ispod RTS-a, tamo preko puta "Londona", tamo gde je stanica kod "Beograđanke", gde je već počela da se uvija i zapliće puzavica jednog sećanja