Stručnjak za novac, ali i za kolače

Umesto da broji novac, bankar Mario Frleta isključivo broji koliko je kašika brašna i šećera potrebno da bi napravio cimet rolnice, po kojim ga prepoznaju komšije u Beogradu. Iako je pre skoro godinu napustio svet brojki, vrlo lako može da izračuna da mu u novom poslu i ne ide tako loše.

„Meni je bio cilj da ja budem taj koji sprema hranu za ljude, ne kao neko ko nešto finansira, neko ko je idejni tvorac nečega. Osim toga, ja sam hteo da budem neko ko rukama sve sam radi i vidi rezultat toga“, kaže Mario.

U ovom poslu on je jedini zaposleni. U radno vreme od 12 sati stane nabavka namirnica, priprema kolača, serviranje i prodaja. I sve to radi naočigled kupaca.

„Ovaj koncept je razultat nekoliko različitih, a strit fud je zato što je meni bio cilj da ja budem najbliže svojim klijentima, kupcima i da sam ja taj koji vidi tu reakciju, koji dobija informaciju od njih šta im se sviđa, a šta im se ne sviđa. I ovaj koncept je još u izradi kao takav, on se promenio dosta od početka jer ja nisam bio dovoljno vrstan šta je kompletna ponuda, jednom rečju ovde se vidi i kad je čisto i kad nije i kad mi uspe i kad mi ne uspe i kad je lepo i kad je ružno i to se sve vidi“, objašnjava ovaj preduzetnik.

Od austrijskog sahera, preko italijanske krostate, do skandinavskih rolnica sa cimetom. Bez obzira na to koji kolač odaberemo moramo biti spremni na svojevrsno gastronomsko putovanje koje je i osnovna politika Mariovog posla.

I on sam je putujući svetom dobio ideju za pokretanje posla. U inostranstvu je pohađao brojne kurseve kuvanja, kako bi mušterijama ponudio što ukusnije proizvode.

„Ljudi cene to što ja to radim sam i što sam tu za njih svaki dan, osim nedeljom, i što su stvari koje pravim za sada pravljene sa istim entuzijazmom kao na početku. Mislim da je to jako bitno, jer kad nekom nešto prodate jedanput to je obećanje za ubuduće da će dobiti proizvod kakav je očekivao“, ističe Mario.

A šta može da očekuje od ovog posla, još nije potpuno siguran. Kaže, prekratko je u njemu da bi mu se uloženo vratilo.

„Ovo je maraton, nije sprint, cela branša. Ja sam u početku samo počeo da mesim i bukvalno otključao vrata i ljudi su dolazili jer ih je privlačio miris, pa ih je polako privlačio ukus i dosta sam razgovarao sa ljudima kako bi se upoznali sa onim šta ja to tačno radim“, kaže početnik u preduzetništvu.

Mario priznaje da je izazovno biti preduzetnik, jer to podrazumeva stalno učenje, ali i prilagođavanje, koje je i najbolji recept u ovom slatkom poslu.

„Definitivno, u početku je najbitnije da čovek prihvati promene kako mu tržište nalaže, ne da tržište ubeđuje i da u svom domenu ostane u nekim granicama svoje vizije, ali da je spreman na promenu, da je spreman na kritiku jer to je jako bitno, ja sam zato i promenio dosta, jer sam slušao šta ljudi žele“, savetuje Mario.

I u narednom periodu nastaviće da prati želje i ukuse kupaca, jer kako kaže, cilj mu je da njegova radnja, osim komšija, privuče i ostale. I to ne samo mirisom, već i imenom koje će garantovati kvalitet.