Još jedan dokaz da život na Zemlji dugujemo munjama

Naučnici decenijama razmatraju teoriju o tome da su munje na „mladoj“ Zemljinoj kugli imale ključnu ulogu u nastanku života na planeti i to razbijanjem molekula na korisne, biološke komponente.

Nova studija koju su sproveli stručnjaci Univerziteta Harvard sugeriše da su munje u smeru od oblaka do Zemlje, za razliku od drugih teorija koje su u obzir uzimale munje između oblaka, verovatno obezbedile potreban materijal za nastanak prvih organizama.

Ovo otkriće bi moglo da pomocgne naučnicima da bolje razumeju hemiju najranijih oblika života na Zemlji i da pruži šablon za to – kako bi život mogao da nastane na drugim planetama.
Jedno od najintrigantnijih naučnih pitanja o kojima se spekuliše svakako je i pitanje o početku života.

Fokus prvog koncepta „panspermije“ govori nam da su drevni asteroidi koji su se sudarili sa ranom Zemljom doneli sa sobom gradivne blokove (ili čak i same mikroorganizme) neophodne za pokretanje života.

Ipak, druga teorija se oslanja na – munje. Godine 1953. američki naučnici Stenli Miler i Herold Si Juri istraživali su udare groma i izveli prve eksperimente o tome mogu li oni da podstaknu proizvodnju aminokiselina simulirajući uslove rane Zemlje.

Danas, naučnici sa Harvarda otkrili su kako su munje od oblaka do Zemlje mogle da stvore neophodne sastojke za život, a rezultati studije objavljeni su u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences.

„Pojava, opstanak i evolucija organskog, biološkog života na našoj planeti zahtevaju pouzdane izvore azota i ugljenika", navodi se u naučnom radu.

Elektrohemija plazme izazvana munjom mogla je da generiše visoke koncentracije sirovina koje sadrže azot i ugljenik koji su bili relevantni za život koji je nastao.

Još jedna simulacija „mlade Zemlje"

Slično poznatom eksperimentu Milera i Jurija, istraživači su sada simulirali uslove mlade planete Zemlje u laboratoriji i proučavali su hemijske reakcije od momenta kada je simulirani udar groma pogodio replike vazduha, zemlje i vode.

Analiza je pokazala da se ugljen-dioksid preveo u ugljen-monoksid i mravlju kiselinu — to su supstance koje se odavno smatraju „sveprisutnom, ali zanemarenom komponentom atmosfere rane Zemlje".

Ipak, najbitnije je da se azot takođe pretvorio u nitrate, nitrite i amonijak.
Opisani procesi su važni, jer je rana Zemljina atmosfera bila sastavljena od nereaktivnih molekula azota. Munja je bila suštinski deo potreban za stvaranje sastojaka neophodnih za formiranje stvari kao što su DNK, RNK i proteini.

Da je metabolizam drevnih mikroorganizama pronašao načine da razbije molekul azota u upotrebljivi amonijak, ali i da je munja predstavljala ključni prvi korak da se proces zaista pokrene, pokazala je i prošlogodišnja studija sa Univerziteta Sent Endruz u Škotskoj.

Novo otkriće je još jedan jak dokaz koji ukazuje na „naelektrisane“ početke života.