Kredo savremenog doba

Izvesni, sasvim pametni ljudi smatraju da nauka i umetnost treba da se izmire. Isto tako, oni misle da je dvadeseti vek izveo revoluciju u umetnosti, potkrepljujući tezu krunskim dokazom: nauka i umetnost postaju antagonističke discipline (a pre svega profesije) kad i jedna i druga izgube tlo pod nogama.

Galamdžijski predstavljeni revolucionarni napredak nauke (odnosno tehnike) u prvoj polovini dvadesetog veka u odnosu na prethodni, doduše može biti opravdan uzimajući u obzir stanje tehnike iz doba Dioklecijana koje je zatekao (primerice) čak Luj Petnaesti ‒ a ponegde i gore. ʼOd ničegaʼ do samohodne mašine, električne struje, mikrobiologije ‒ neuporedivo je veće rastojanje no od sporije do brže mašine, od primitivnog do komplikovanog mehanizma, od Koha do besežea. A time se, otprilike, bavio dvadeseti vek do svoje sredine.

Ogroman broj naučnih „hipoteza" o ovom ili onom korenu (sa)znanja dokazuje dva osnovna pravila: da je jedna generalna naučna misao neophodna, a drugo, da ona još ne postoji.

Odakle potreba svake velike epohe za egzistiranjem jedne takve naučne misli, koja je docnije obično bivala menjana, boljom ili gorom?

Podsetimo se: kad je vlada SAD najavila program putovanja na Mesec, veliki broj autoritativnih naučnika tome se oštro suprotstavio. Ključni argument im je bio da je u pitanju napredak tehnike, a ne nauke. (Evo dakle, jedne grube finese čijom bi se analizom rešili nesporazumi.)

Ali je i bez toga jasno da pojam nauke polazi od određenog misaonog poretka ili principa, dok je tehnika samo praktična razrada jednog metoda. Granična zona između ova dva pojma nije, a možda i ne može biti oštro ocrtana; ali su zato njihove tipične forme upadljivo različite.

Situacija u svetu umetnosti nije, niti je bila, ni za dlaku drugačija. Tačno je da je početkom savremenog doba jednu estetiku počela da nagriza erozija, da bi je zatim podlokala i srušila. Na razvalinama starinske umetnosti sklepana su kratkoročna skloništa. Ma kako neugledno i nedostojno izgledali, „komponovati što prijatniju melodiju", ili „naslikati što objektivniju sliku" ispostavili su se kao stabilni, trajni programi koji su ulivali poverenje.

Na taj način je moderna umetnost, paralelno sa naučnom mišlju, pretrpela gubitak centralnog nervnog sistema. Velikom broju labilnih naučnih hipoteza simetrično je odgovarao broj stilskih pokreta bez sutrašnjice. Koliko god estetičaru kojem sarkazam predstavlja klimaks mudrosti izgledalo da se Đorđo de Kiriko ili Pikaso šale (ili pak sami sebe mistifikuju) kada tvrde da su se celog života bavili tricama ‒ oni zapravo prenebregavaju kredo koji ih je stvorio velikim: da su o povocu vodili istoriju, kakvu-takvu, i da su (što je još važnije) bili svesni onog što su činili. Jer se moderna umetnost tačnije katalogizira kroz krvave ispovesti staraca koji su je stvarali.

Uostalom, nastupati u elitnom cirkusu, pred odabranom publikom, za veliku paru, bilo je najbolje što se u njihovo doba moglo postići.

Da li i u naše?

Broj komentara 0

Pošalji komentar

Uputstvo

Komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, neproverene optužbe, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju bilo kakve vrste neće biti objavljeni. Govor mržnje je zabranjen na ovom portalu. Komentari se moraju odnositi na temu članka. Prednost će imati komentari gramatički i pravopisno ispravno napisani. Komentare pisane velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i kraćenja komentara koji će biti objavljeni. Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu webdesk@rts.rs. Polja obeležena zvezdicom obavezno popunite.