Siniša Pavić: Pionir televizijskog romana

Misliš čudo će da se napravi u životu koji prođe kao vrući vetar, govorio je Siniša Pavić kroz svog možda i najpopularnijeg televizijskog lika, Borivoja Šurdilovića. Sam Pavić je stvarno napravio čudo. Pisao je romane za televiziju, rukom na karo papiru hiljade i hiljade stranica a generacije su odrastale na tim rečima, tim dijalozima, likovima koje je on stvorio.

Gost emisije Oko, Slobodan Terzić, dramaturg i nekadašnji urednik Redakcije igranog programa RTS-a, jednom prilikom je napisao da kada bi naša zemlja nestala, mogli bismo da je rekonstruišemo na osnovu serija Siniše Pavića, uporedivši ga ujedno sa Balzakom.

„Siniša je inače voleo, kao i svi, da čita. I čitao je on i francuske, i ruske, i sve druge pisce. I on je inače, odrastao na literaturi. Njegova inspiracija nije televizija, nije film. Nije gledao američke serije pa po njima pisao. Nego je inspiraciju našao upravo u velikim romanima s kraja 19. i početka 20. veka. Tu su Sinišine škole pisanja. Poslednja knjiga koju je čitao sad, pred smrt, bila je ponovo Ana Karenjina“, kaže Terzić.

Dodaje da je Pavić išao protiv svih formi i normi, pišući televizijske romane koji nisu postojali, ali je on pokazao da je to moguće.

Pavić je razumeo pre mnogih da je budućnost televizija i da je televizijska serija roman 21. veka. On je pre mnogih, još pre 40 i više godina napravio i shvatio da dolazi ovo što se danas zove zlatno doba televizijskih serija.

Sve svoje scenarije realizovao je u Televiziji Beograd, osim dve koje je uradio za Televiziju Sarajevo – serija Misija majora Atertona i Ranjenik.

U Televiziju Beograd Pavić je ušao u jesen 1971. i doneo prve četiri epizode serije Diplomci, dodaje Terzić.

„Svi su u redakciji bili oduševljeni, i tu je počela ta velika priča i on je sve od tada radio za Televiziju Beograd. Ali je od svih serija on bio najmanje zadovoljan kako je urađena serija Diplomci. I imao je želju da je uradi ponovo, ali se pitao kako bi to trebalo da izgleda, da ne bude kao Diplomac, nego kako oni zamišljaju da izgleda današnje vreme. Međutim, nažalost, nije i uradio“, objašnjava Terzić.

Svi su se menjali, Siniša Pavić je ostajao

Radovan Kanjevac, urednik Drugog programa Radio Beograda, smatra da je sam Pavić na neki način istorija televizije.

„Televizija Beograd postoji 66 godina, od toga je Siniša Pavić na njoj pisao 55 godina, recimo. Dakle, on je bio hodajuća istorija televizije. On je bio najbolje i najvažnije što je na našoj televizije rađeno. On je bio ta razlika između beogradske televizije i drugih televizije. Za to vreme su se menjali direktori, urednici, reditelji. Svi su se menjali, a Siniša Pavić je ostao“, naglašava Kanjevac.

Dodaje i da ono što mu se najviše dopadalo kod Pavića je to što je zadržao normalnost čoveka koji ima veliko delo, što je vrlo retko za nekoga ko ima tako velike uspehe.

Kada gledamo Pavićeve igrane serije imamo utisak kao da je mnogo lako pisati za televiziju, jer je sve bilo na svom mestu, na neki način kao prepisano iz života, smatra Kanjevac.

Glumac Predrag Pepi Smiljković Pavića je upoznao još kao dete na snimanju Vrućeg vetra u Vlasotincu, a zvanično su se upoznali 1995, kada je dobio šansu da dobije ulogu u Srećnim ljudima.

„Kada sam došao prvi put da se upoznamo, on je tada rekao – imaš markantnu facu, biće nešto od tebe. E, i onda, posle je to druženje krenulo“.

Smiljković otkriva da je Paviću ispričao lični doživljaj da mu je neki vidovnjak rekao da ode na određeno mesto, na groblju, da iskopa rupu i da će u njoj naći osam oka zlata. Siniši je taj doživljaj bio jako interesantan da mu je posle nekolika dana rekao da će mu to biti inspiracija za jednu veliku serju u kojoj bi on mogao da igra autentičnog lika.

Kako je jedan Sinjanin tako dobro razumeo Srbe i Srbiju

Pavić je u Beograd došao sa pet i po godina i bio je više Beograđanin nego Sinjanin, smatra Radoman Kanjevac. On je formiran u Beogradu i bio je deo ovdašnjeg mentaliteta, pre svega došao je u Beograd sa pet i po godina. On je bio više Beograđanin nego Sinjanin, formiran u Beogradu. Bio je našeg mentaliteta, govorio je našim, srpskim jezikom odlično.

„Dakle, kad dođete u Sinj, ili dođete u Gračanicu, ili dođete u Vlasotince, skoro da nema neke razlike. To su ljudi istog mentaliteta.“

Kod Pavića su ljudi sa juga Srbije bili neka vrsta velikog ukrasa, začin, dodaje Kanjevac. Oni su bili najšarmantniji, najsimpatičniji, ali sem Šojića, nisu nikad bili glavni lik u seriji.

Pavić je prvi put došao u Vlasotince 1968. godine, navodi Predrag Smiljković. Sa porodicom je živeo u Cvijićevoj ulici u Beogradu i kao Dalmatinci su jako voleli vino. U suterenu njihove zgrade je otvorena prodavnica vinarske zadruge iz Vlasotinca.

Međutim, pošto je radio kao sudija, a njegova buduća žena, Ljiljana je bila pravnica i kao zastupnik neke firme je došla na proces i dogodila se ljubav na prvi pogled. Pošto je ona bila iz Vlasotinca i Siniša je želeo da upozna njene roditelje.

„Bio je sneg, jedva su stigli negde oko ponoći, a Ljiljanin otac ih je dočekao sa vinom. On je tada rekao da se prvo zaljubio u vino, pa u Ljiljanu, a onda u mesto“, priča Smiljković.

Kasnije je upoznao ljude koji su mu bili slični Dalmatincima, a i govor im je takođe bio specifičan.

Voleo je da radi sa istim glumcima

Slobodan Terzić napominje da je Pavić bio lojalan glumcima, kao i oni njemu. Njegove serije su okupljale jako veliki broj glumaca, jer u svakoj ima preko sto uloga. U Boljem životu, na primer, ima 180 uloga.

„On je bio redak scenarista koji je znao da piše za glumca, koji je znao da nađe u čemu je glumac neki najbolji, i da sa velikom ljubavlju, recimo, kako je pisao za Danila Lazovića, za Radmilu Savićevića, za Miša Janketića, i na vrhu te piramide dođe Lane Gutović sa Šojićem, to je lik koji nema nijednu pozitivnu osobinu. Sve najgore što je u ljudskom biću, sve to ima Šojić, a onda ispadne simpatična figura“, dodaje Terzić.

Kanjevac ističe da, kada je reč o glumcima, na Pavićevoj sahrani je trebalo da bude hiljade glumaca. Mnoge velike srpske glumce ćemo pamtiti, pre svega po ulogama koje su igrali u njegovim serijama. A za neke možda nikada ne bismo ni čuli da nisu igrali u Pavićevim serijama.

„Tako da je važnost njegovih serija za srpske glumce, koji su na velikom glasu u celom regionu, delom i zbog toga, zbog tih velikih televizijskih uloga. I zaista mislim da ako neko nešto duguje Siniši Paviću, onda su to pre svega glumci i to najveći glumci, jer su se na velikoj sceni pojavili zahvaljujući njegovim serijama“, zaključuje Kanjevac.