Сећање на Судан – њихова је душа сила на небесима

Људи беже главом без обзира, и могу се сматрати срећним, јер су милиони заглављени у средишту страшних окршаја и не могу одатле да се извуку. Према подацима УНХЦР-а Судан је напустило 8,5 милиона људи од почетка овог сукоба. Рат између суданске војске и побуњеничке паравојне формације Рапидне снаге подршке (РСФ) почео је прошлог априла у борби за превласт између лидера ове две стране.

Сукоб је изазвао једну од највећих хуманитарних катастрофа на свету. Погинуло је више од 14.000 људи, а милиони су морали да напусте домове. Пре само неколико година, ова земља је изгледала другачије.

Први сусрет са Суданом – од преваранта до поштеног човека

Нашао сам се пред границом са Суданом. У један аутобус требало је примити не само људе него и много робе.

На кров су набацали све што су могли, а затим кренули да затрпавају пролаз у аутобусу – задњи део возила био је крцат џаковима, кесама и торбама, док су главе путника једва провиривале између ствари.

Очигледно је да су локалци навикнути на овакав метеж, јер су у том нереду пливали као рибе у води и никоме није падало на памет да се жали.

У хаосу утовара морао сам да променим остатак египатског новца у суданску валуту. Избор је пао на првог дилера који ми је пришао. Наравно, преварио ме је.

Висок и мршав Суданац, обучен у белу тогу, са белом капицом, а зифт црн, Ахмед, љутито је зграбио новац из мојих руку, избројао га и рекао ми:

„Много ти је узео! То је превара.“

„Па шта да радим… немам избора“, одговорих.

Избора, испоставиће се, увек има. Ахмед је отрчао за дилером који се убрзаним ходом удаљавао, добро га протресао и узео му још пара. Онда ми их је задовољно пружио у руку.

„Тако. Сад је поштено.“

То је био мој први сусрет са Суданом. Изненадило ме је што је незнанцу, случајном сапутнику у аутобусу, толико стало да не будем насамарен.

Пут у Судан подразумева прелазак Нила, који је на том месту толико широк због бране у Асуану да подсећа на море. Укрцавамо се на трајект, скврчени међу кутијама, које вешто, као мачке, прескачу високи Суданци, често држећи новчанике или ситније ствари – у устима. У тој гужви било ми је удобно, јер су сви насмејани и добродушни, а Ахмед је сео поред мене.

Причао ми је на изванредном енглеском о својој земљи и народу, о томе како су вековима били под туђом влашћу – Египћана, Османлија, Британаца, али да су поносни на квалитетан систем образовања, који им је остао после Енглеза. Заиста, чини се да овде опште образовање многих, нарочито старије генерације, увелико надмашује афрички просек...

Упитах Ахмеда како да му се захвалим и одужим.

„Када се вратиш кући, пошаљи ми једну књигу на енглеском. Овде се тешко набављају и скупе су, а волео бих да вежбам енглески.“

Земље у диктатури - рај за путнике

На челу Судана је, у време када сам тамо боравио, још увек био генерал-потпуковник Омар ал Башир, који је власт преузео у пучу 1989. и држао је све до 2019. године. После његове владавине наступило је расуло у држави, а потом уследио и грађански рат који и даље траје.

Међу искусним путницима је општепознато да су земље под чврстом руком диктатора углавном погодне за путовање. Док год се човек не меша у политику, пази шта прича и за чим трага по интернету, неће имати проблема. Наравно, далеко од тога да путницима у диктаторским режимима цветају руже – наиме, дешавало се да немарни радозналци, који у осетљивом политичком тренутку гуглају, на пример, „гајење љубичица”, могу отићи право у затвор, јер се љубичице повезују са пролећем, а пролеће, зна се, асоцира на устанак.

Апсолутни владари углавном пружају безбедност како (покорном) становништву, тако и туристима, док су земље са нестабилном влашћу, макар и демократском, често огрезле у криминалу. То је својеврсна иронија путничке стварности – велики број држава који је свргнуо са трона диктаторе сада није безбедно посетити.

Председник Омар ал Башир имао је одличне односе са Србијом, чак му је Томислав Николић доделио орден због противљења независности Косова. Но, Американци и Европљани су га мање уважавали и увели му строге санкције, пре свега због подршке разним терористичким групама и читавом низу грађанских ратова испуњених многим злочинима, за које је, сасвим сигурно, барем једним делом и он лично одговоран.

Док је Башир владао, Судан је за странце био подељен на два јасна дела: већи предео који се може обићи, и неколико провинција, укључујући злогласни Дарфур, где је радозналим посетиоцима најстроже забрањено да промоле нос. С једне стране, није требало да виде шта се тамо догађа, а са друге, Башир није хтео да одговара за њихову безбедност.

Опште је место да је диктатура облик владавине са често необичним правилима, странцима тешко схватљивим.

Кад вам је потребна дозвола за селфи

„У Судану је забрањено сликање“, рекоше ми у суданској амбасади када сам добио визу.

„Како забрањено? Зар и селфи?“

„Све је забрањено. Не смеш ниједну једину фотографију да направиш. Ако те неко пријави или те спази полиција, завршићеш у затвору“, каже ми службеник са чудним полуосмехом, као да ми њиме поручује закон је луд, ал' је закон, што је духовита парафраза латинске сентенце Закон је суров, али је закон – Dura lex, sed lex.

Но, ја његове речи схватам озбиљно, за разлику од већине других путника, који овај пропис углавном занемарују. Али ја сам адвокат… Уз то сам на једном путовању, а да нисам прекршио закон, на недељу дана завршио у тамници.

„Добро, разумем да не смем да сликам јавне зграде, али зашто не бих смео себе, дрвеће, цвеће…?“

„Не може, и тачка.“

„Може ли се нешто тим поводом предузети?“

„Треба да поднесеш званичан захтев у Министарству у Картуму да ти се одобри фотографисање. Тамо попишеш све што желиш да сликаш, и они ти издају дозволу. То је као возачка дозвола, само за фотографисање.“

Нисам желео да ризикујем. Аутобусом сам се упутио до Картума – дванаест сати вожње од границе. Кад добијем дозволу да фотографишем, возићу се још дванаест сати – назад до тачке одакле сам првобитно кренуо, како бих сада, место по место, пролазио истим путем још једанпут, до Картума, али овај пут обилазећи (и шкљоцкајући фото-апаратом) историјска места и важне знаменитости.

Дозвола за фотографисање, дакле, чинила се као перипетија за памћење, због које сам равно двадесет и четири сата провео у аутобусу.

На моје изненађење, то је био најтежи део, а саму дозволу добио сам брзо и лако. Тражили су да што детаљније опишем све што намеравам да усликам јер, ако није написано у дозволи – рецимо, фотографишем камилу, а нема је на списку – могу да упаднем у проблем. Седео сам и смишљао на шта бих све могао да налетим док путујем и покушавао да формулишем захтев што шире. 

Хапшење због главице купуса у кадру

Та дозвола ми је, заиста, спасила главу више пута. На пример, уђем на градску пијацу, сликам купус и кромпир, кад се око мене створише полицајци спремни да ме ухапсе, а и читава гомила љутих продаваца, који би, чини се, желели и да ме линчују. Мисле да сам шпијун дошао ко зна откуд, да ко зна коме, денунцира њихов купус.

А ја онда пред окупљеним бесним светом самоуверено, чак помало тријумфално, извадим дозволу па је гурам свима редом у лице: ево, пише лепо, фотографисање пијаце, воћа и поврћа, штандова, пијачних зграда и продаваца, одобрила ваша влада! Гледајте, меморандум, печат и потпис из вашег министарства! Ево су и фотокопије, ако желите, носите кући!

Проради мало и српског ината у таквој ситуацији, па онда запрепашћеном народу, навиклом да нико не сме ништа да фотографише, кажем: „Аха, шта ћемо сад! Све ћу до једног да вас усликам, и не само вас, него све до једне главице купуса на пијаци!“

Врло је мало хиперболе у овом опису, јер ја сам заиста као какав ослободилац махао дозволом и делио њене копије као летке.

Сумњичавост би напречац нестајала, осмехом би се озарила лица, добродушни домаћини би се сад намештали за сликање, чешљали браде и поправљали своја одела, шалили се са мном, подизали с тезги најкрупније и најлепше плодове за сликање, грлили ме и чашћавали.

Судан је једна од најсиромашнијих земаља на свету. Пре рата проценат људи који су живели испод границе сиромаштва, дакле, свакодневно гладовали, износио је скоро четрдесет одсто – у земљи са више од четрдесет пет милиона становника!

Плашим се да је грађански рат удвостручио број несретника. Земља је већ тада била толико уронила у беду да није била реткост да се у удаљеним насељима ручкови у својеврсним народним кухињама плаћају уместо новцем, којег нико нема – дугмадима и шпенадлама!

Понегде су детаљно разрадили системе таквог плаћања, па сам био изненађен када су ми, као кусур у једном кафићу, дали читав свежањ пластичних дугмића.

Када год би ме пљачкали по свету, то би правдали оскудицом.

Било да ми узму свега неколико центи или захвате до дна мог џепа, изговори су увек слични. Никада нисам пристајао на то да је веза између сиромаштва и лоповлука логична, штавише, мислим да већина превараната није гладна.

Али оно што сам доживео у Судану заувек је променило мој поглед на свет – сада више нисам сумњао, већ сам са извесношћу знао да сиромаштво не мора да значи пад у грех. Нигде на свету нисам видео народ који мање има, којем бурна историја (сталне кризе, окупације, ратови) али и тешки пустињски услови не дају мира – па ипак, ниједан човек није посегао за мојим џепом.

Тамо живе добри људи

Суданци су необично поносан и достојанствен народ, и то на тих и суздржан начин. У њиховој култури помоћ човеку у невољи и гостопримство према путнику спадају у високе моралне норме.

Док их нисам посетио, сматрао сам свој народ изузетно гостопримљивим, а сад увиђам да од њих можемо да учимо. Чистотом душе и добронамерношћу неретко су ме доводили до суза. Примали су ме у своје домове, звали ме за своје софре, делили са мном последњи залогај, помагали како год умеју и могу, желећи ми увек добродошлицу и настојећи да учине све да ми Судан остане у лепом сећању.

Сваки дан сам користио јавни превоз. Карта у градском саобраћају није коштала ни десет динара, а аутобуси су били веома добро организовани. За разлику од Европе, тамо се карте плаћају возачу на крају вожње. Небројено пута ми се догађало да када хоћу да платим, возач каже: „Она трома бака… Онај дека са штапом… Она госпођа са бебом… који су изашли давно пре тебе… платили су и твоју карту. Желе ти добродошлицу у Судан.“

Људи којима је десет динара велико као кућа, који можда због тога данас неће имати довољно хране на столу, платили су мени, којем тај новац ништа не значи, и они то знају. Платили су како би учинили да се странац осећа добродошлим у њиховој земљи. Догађало ми се да, преплављен емоцијама, грцајући излазим из превоза. „Можда је сила других народа јача на земљи, али ови људи, њихове душе, сила су на небесима“, мисао је која ми је стално била на уму.

Док читам о тешким сукобима, о хиљадама страдалих, сећам се тих људи. Њихових благих лица, паметних и дубоких очију, дирљивих гестова. Због њих несрећу што је захватила Судан доживљавам као сопствену, а увек када чујем за Судан, кажем: „Тамо живе добри људи!“ За њих се молим и желим им мир.