понедељак, 30.10.2023, 06:00 -> 16:32
Тајванска дилема – како се супротставити надмоћној кинеској армији
Западни аналитичари критикују тајванско руководство због скупих, исцрпљујућих пројеката развоја и набавке тешког наоружања, којим, због бројности и степена опремљености кинеске армије, заправо не могу да парирају Пекингу у случају оружаног сукоба. Они траже да се влада у Тајпеју недвосмислено определи за стратегију асиметричног ратовања, подупрту масовном куповином јефтинијег али ефикасног наоружања, попут дронова. Међутим, тајвански политички коментатори истичу да Тајпеј не може да приушти одустајање од скупих и гломазних војних пројеката, пошто је због амбивалентног става Вашингтона, присиљен да се припрема као да ће морати да се ослони само на своје снаге.
Шта треба да учините ако сте острво са нешто више од 23 милиона људи, а желите да се војно супротставите земљи са 1,4 милијарде становника која поседује више десетина пута већу територију, економију и природне ресурсе, а налази се на стотинак километара од вас?
То питање толико је тешко да се око њега на Тајвану већ годинама ломе копља – супротстављена мишљења могу се наћи и унутар политичке и војне елите. Основна дилема је: ако ће се наставити са одбијањем интеграције у политичко-економски систем који еманира из Пекинга и по цену оружаног сукоба, да ли се определити за наоружавање тешким, скупим оружјем како би се покушало пружање снажног, постојаног отпора који за циљ има да не дозволи продор непријатеља у сопствене воде и ваздушни простор, или за масовно опремање јефтинијим убојним средствима која би противнику нанела велике губитке, али му препустила иницијативу и контролу над ваздушним и морским пространством око Тајвана?
Опредељење за прво значило би покушај вођења релативно равноправне борбе и огромна економска издвајања, јер би подразумевало стављање акцента на (даљу) набавку и развој ракета средњег домета које могу да гађају циљеве дубоко унутар матице Kине, борбених авиона, тенкова и скупих пловила, као што су разарачи и подморнице.
Прихватање друге опције значило би вођење асиметричног рата у којем се одустаје од успостављања паритета у свим аспектима и циља на остваривање премоћи само у одређеним нишама бојног поља. Оно би подразумевало политику наоружавања која би предност дала масовном опремању армије дроновима, мањим ракетним чамцима, противбродским ракетама које се испаљују с обале и лаким антитенковским и противавионским лансерима за пешадију.
Нервоза на Западу
На Западу многи војни експерти и политички аналитичари сматрају да, пошто нема економске и људске ресурсе да произведе или купи толико сложеног скупог наоружања да би могао да се равноправно носи са кинеском армијом, Тајван треба да се јасно определи за асиметрично ратовање и одлучно уложи новац у средства која му погодују.
То мишљење они посебно наглашавају последњих неколико година, јер верују да ће влада у Пекингу већ средином ове деценије, а најкасније 2027. године, када истиче мандат кинеског председника Си Ђинпинга, покушати да војним средствима оствари контролу над Тајваном.
С тим у вези они посебно критикују власти у Тајпеју због скупог и временски и материјално захтевног програма производње домаћих подморница, који ће, брину они, испразнити трезоре владе у Тајпеју, а неће моћи да зауставе вишеструко бројнију флоту Пекинга.
На тапету је и куповина 108 тенкова "абрамс М1А2Т", који су коштали преко две милијарде америчких долара, а можда никада неће послужити у евентуалном сукобу са матицом Kином, јер би она Тајвану најтеже и могуће одлучујуће ударце вероватно задала из даљине, балистичким и крстарећим пројектилима испаљеним с копна, мора и ваздуха и авионским бомбама.
Заговорници асиметричног ратовања, конкретно, тврде да би врх у Тајпеју требало да се држи размишљања које се често назива "стратегија бодљикавог прасета" – приступа који се одриче већег офанзивног деловања и потпуног спречавања инфилтрације непријатеља, већ улаже у одбрану која ће му задати тако болне ударце да би га евентуални продор у територијалне воде Тајвана и на само острво толико скупо коштали да би одустао од даље борбе.
Једна од метода који би имала такав ефекат било би темељно, вишеслојно утврђивање плажа погодних за искрцавање и њиховог залеђа, које би противника или одвратило од помисли да ступи ногом на тајванско тло или га десетковало и зауставило.
Стратегија која се не спроводи
Познато је да је председница Цај Ингвен, у обраћању на почетку свог другог мандата 2020. године објавила да ће Тајван улагати у средства потребна за даљи развој стратегије асиметричног ратовања.
И у документу из 2017. који дефинишу стратегије армије, тврде познаваоци те материје, фигурира општи концепт одбране који као циљ дефинише то да Тајван не падне у руке непријатељу и, чини се, одустаје од претходних амбиција о ударима по територији непријатеља и његовом уништењу – реч је, дакле, о стратегији "бодљикавог прасета", која по својој природи представља асиметрично ратовање.
Међутим, у ревизији одбрамбене стратегије из 2021. помињу се одлучна одбрана и одвраћање непријатеља на више поља, што сугерише жељу војних планера у Тајпеју да парирају надмоћној Народноослободилачкој армији Kине у различитим сегментима ратовања.
То теоријско опредељење, као и одустајање од набавке 200 ракетних чамаца у корист крупног улагања у програм изградње осам домаћих подморница, од којих ће свака, чини се, коштати по милијарду и по америчких долара, наводе на мишљење да војнополитички врх у Тајпеју заправо није посвећен асиметричном ратовању.
Он због тога трпи јавну, медијску критику разних америчких и британских тинктенкова, који мада по правилу упошљавају академике и пензионисане војне стручњаке, често делују у дослуху са владама својих земаља – то тера на помисао да је тајванско руководство вероватно иза кулиса изложено критици сличног садржаја и од активних и у својим државама утицајних војних стратега Запада.
Шта је узрок стратешке недоследности Тајвана
Но, војнополитичку елиту на Тајвану не треба кривити за поменуту неконзистентност или концептуално лутање, пишу поједини домаћи политички коментатори.
Ово стога што, упркос изјавама америчког председника Џозефа Бајдена да ће његова земља војно бранити Тајван, власти у Тајпеју не могу бити сигурне да ће им САД (и Јапан) заиста притећи у помоћ у борби, односно не могу себе да теше да ће моћи да рачунају на ангажовање туђих трупа и тешког оруђа, попут подморница и носача авиона.
Такође, могуће је да, када од Тајвана траже да одустане од покушаја да контролише бојиште и препусти иницијативу кинеској армији, те се фокусира на то да јој нанесе велике губитке током покушаја искрцавања, западни аналитичари заправо имају на уму само то да то пацифичко острво не сме да физички падне у руке Пекинга, при чему их не тангира чињеница да би такав приступ одбрани практично значио да се Тајван одриче покушаја да спречи евентуалну исцрпљујућу поморску и ваздушну блокаду.
Односно, мада би опкољавање нанело велику економску штету привреди острва и проузроковало патњу његовог становништва, оно би, брину се тајвански стручњаци за безбедност, могуће било прихватљиво за САД, јер би послужило њиховој сврси, а то је да политички изолују Пекинг, медијски га демонизују и економски ослабе санкцијама.
Та анксиозност у Тајпеју има основа, јер би непосредно укључивање америчких снага у евентуални окршај Тајвана са кинеском армијом био изузетно економски и безбедносно ризичан и за сам Вашингтон. Такође, искуства из Украјине, где се САД и НАТО ангажују против нуклеарне силе Русије обавештајно и логистички, али не отворено у борби, сугеришу да би поменуте Бајденове изјаве и повремени агресивни наступи политичара у Вашингтону према Kини могли да буду пре блеф усмерен на одвраћање, него израз истинске намере да се Тајван физички заштити у случају рата.
То би онда значило да Тајван треба да што је више могуће сам води рачуна о својој одбрани, односно, да не може да приушти да потпуно дигне руке од набавке и развоја скупог тешког наоружања и недвосмислено се посвети спровођењу стратегије асиметричног ратовања и одбрамбеног приступа који подсећа на онај који користи бодљикаво прасе.