Šta se stvarno dogodilo u velikom požaru u Rimu u doba cara Nerona

Novo istraživanje potvrđuje da je optužba kako je imperator Neron dok je Rim goreo stajao na balkonu i izmotavao se, bila zlonamerna izmišljotina koju su proizveli njegovi politički protivnici.

Ali novo značajno istraživanje koje je sproveo jedan od najvećih autoriteta u svetu za ovaj istorijski period prvi put otkriva da su Neronovi politički rivali preuveličali i razmere samog požara.

Rimski hroničari, u želji da se dodvore Neronovim političkim naslednicima, tvrdili su da je oko dve trećine Rima bilo potpuno uništeno ili teško oštećeno i da su svi potonji istoričari milenijumima doslovno prenosili njihove spise.

Britanski arheolog i istoričar, profesor Entoni Beret, prvi put otkriva da je u stvari samo 15 do 20 odsto grada bilo uništeno. Većina ključnih podataka na kojima se zasnivaju njegovi zaključci potiču od drevnih dokaza o štetama od požara koje su tokom poslednjih godina uspeli da otkriju italijanski i francuski arheolozi.

Istraživanje profesora Bareta – koje će biti objavljeno u obliku knjige krajem novembra – prvi put je rekonstruisalo neverovatnu političku priču o tome kako je i zašto veliki požar u Rimu 64. godine preuveličan, a zatim iskorišćen u politički revolucionarne svrhe.

Večni sukob moći i novca

Požar se dogodio samo 90 godina nakon što je politička moć rimske aristokratije u velikoj meri ugašena prelaskom sa republikanske „demokratije“ na carsku diktaturu – i zbog toga je i dalje postojalo latentno neprijateljstvo patricijskih krugova prema nosiocima carske funkcije.

Profesor Beret otkriva da je požar, izgleda, iskorišćen da se taj latentni resantiman pretvori u antineronski krstaški rat koji je na kraju doveo do pobune i njegovog svrgnuća s vlasti.

Koristeći kombinaciju arheoloških i istorijskih dokaza, nova studija pokazuje da je, pored uništavanja velikog broja zbijenih stambenih blokova, požar uništio i luksuzne vile najvažnijih plemićkih porodica (moguće oko 50 do 70).

Pored toga, Neronova reakcija na požar aristokratiju je dobrano udarila po džepu. Kako bi obnovio uništene delove Rima, Neron je odlučio da podigne poreze u provincijama – što je direktno pogodilo velika provincijska imanja u posedu aristokratije.

Da stvar bude gora, Neron je potom, prvi put u rimskoj istoriji, nastavio da devalvira vrednost novca Carstva izdavanjem srebrnjaka koji su samo 80 odsto bili od srebra (dok je ostatak njihove težine bio uglavnom bakar). Neke od presudnih dokaza za njegovu politiku uništavanja kovanog novca nakon požara tek su nedavno otkrili naučnici sa Univerziteta Vorvik, koji su pomoću specijalnih mikrobušilica vadili uzorke iz niza „srebrnih“ novčića iz Neronovog doba.

Neronovi projekti obnove posle požara bili su toliko grandiozni i skupi da je, da bi ih finansirao, morao da čuva što više čistog srebra u carskoj riznici. Smanjivanje sadržaja srebra u kovanicama omogućila mu je upravo to, ali je i dalje insistirao na tome da se porezi moraju plaćati u čistom srebru, a ne u njegovim devalviranim kovanicama.

Tako se dogodilo da su posednici prihod ubirali u kovanom novcu, a caru su porez morali da plaćaju u čistom srebru.

Neron – obožavan i prezren

Neron je bio jedan od najzanimljivijih vladara drevnog sveta. Bio je nekonvencionalan, populista i krajnje nemilosrdan političar koji je pogoršao političke podele u Rimu, i rimskom svetu uopšte.

Izgleda da su ga siromašniji slojevi stanovništva bukvalno obožavali. S druge strane, društvena i ekonomska elita (uključujući i liberalnije intelektualce) ga se gnušala.

Uprkos njegovom nekonvencionalnom ponašanju, a ponekad možda baš zbog toga, njegove pristalice su znale da zažmure na njegove česte monstruozne postupke.

Među njegovim najbezobzirnijim delima bilo je i ubistvo majke, četrnaestogodišnjeg polubrata, bivše žene, rođake, a verovatno i tetke. Čak je naredio i ubistvo svog učitelja, poznatog filozofa Seneke.

Ali njegovi ogromni građevinski projekti i veliki javni radovi (koji se mogu uporediti sa Ruzveltovim „Nju dilom“ u moderno doba) približili su ga običnim Rimljanima i plebsu.
A njegovo odbijanje da pomogne bogatijim žrtvama požara, uključujući i elitne porodice koje su izgubile svoje vile u plamenu, takođe je, nesumnjivo, još više izazvalo simpatije nižih slojeva društva.

Njegovo potpuno zanemarivanje normi ponašanja više klase skandalizovalo je elite – ali nije narušilo njegov ugled među siromašnima.

Takođe, kao što se oženio trima ženama – i ubio jednu ili možda dve od njih – bio je u braku i sa dva (ili možda tri) muškarca.

Car je i na druge načine kršio pravila ponašanja. Iako se krvavo sukobljavao sa većinom članova sopstvene porodice, deluje da je čeznuo za obožavanjem građana. Uprkos ustaljenim normama koje su važile za najviši sloj, obožavao je da na javnim nastupima pokazuje široj publici svoje sklonosti ka muzici, pozorištu i sportu.

U nekim krugovima društva je bio do te mere cenjen da su njegovi pratioci verovali da je njegovo samoubistvo za vreme državnog udara bilo inscenirano i da će se jednog dana pobedonosno vratiti da vlada Rimom. Štaviše, u periodu od 20 godina nakon Neronove smrti, desila su se čak tri neuspešna ustanka predvođena pobunjenicima koji su se predstavljali kao preživeli car.

Neron najveći neprijatelj hrišćana

Zaista, deluje da je Neron za požar okrivio malu zajednicu hrišćana u Rimu, a postoje i antički izvori koji potvrđuju da su sveti Petar i Pavle ubijeni za vreme njegove vladavine.

Među hrišćanima je bilo i onih koji su verovali da će se Neron vratiti u Rim kao Antihrist. Veruje se da se i dalje ozloglašeni „đavolji broj“ – 666 – koji se prvi put pominje u Otkrovenju, koje je napisano tridesetak godina posle Neronove smrti, odnosi upravo na predstavljanje Nerona kao Đavola ili Antihrista.  

Kao i preostala dva ozloglašeno nestabilna i krvoločna rimska imperatora, Neron je stupio na vlast kao veoma mlad. Moguće je da su njegovi ubilački ispadi, kao i Komodovi i Elagabalovi, posledica toga što su tako mladi nasledili neograničenu moć.

Požar nisu izazvali ni hrišćani ni Neron

Ipak, iako je Neron iskoristio veliki požar kao priliku da ponovo izgradi Rim, optužbe da ga je sam započeo su neosnovane.

„Oba opšteprihvaćena objašnjenja za požar – da ga je podmetnuo sam Neron, ili da su ga podmetnuli hrišćani da bi požurili drugi Hristov dolazak – potpuno su neosnovana i gotovo izvesno netačna. Ne postoji nijedan čvrst dokaz za bilo koju od njih“, tvrdi dr Beret, profesor emeritus na Univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji.

„Mnogo je verovatnije da je požar počeo u južnom delu grada, u nekoj radionici ili magacinu“, dodaje profesor.

Zanimljiva je i činjenica da se požar desio u najsuvlje doba godine za Rim – sredinom ili krajem jula. U tom periodu bi se svaki požar proširio izuzetno brzo. Istorijski izvori tvrde da je vatru pospešio jak vetar, a poznato je da je u Rimu leti ponekad duva jak severnjak poreklom iz Sahare. Štaviše, fizički dokazi ukazuju na to da se požar najverovatnije širio u pravcu severa.