Ко кога мора да слуша – ми таксисте и фризере или они нас

Расте број јапанских фирми које нуде муштеријама да их поштеде било каквог разговора са радницима. Тренд се шири од такси компанија преко фризерских салона и продавница до ресторана, а све због жеље да се изађе у сусрет купцима који не воле необавезно чаврљање.

Тако једна такси компанија има возаче обучене у традиционалну народну одећу који комуницирају са путницима само путем гестова и писаних порука. Разлог за то је растућа жеља купаца да избегну необавезне разговоре, као и чињеница да су Јапанци у томе препознали пословну шансу. Зато је добар део њихове привреде почео да пружа услуге које подразумевају обављање посла у тишини.

Примера ради, у једном фризерском салону у кварту Сетагаyа у Токију, гости могу да изаберу разговорни или тихи приступ. Они заправо бирају између три курса: нормално причање, мање причања и без разговора. Када муштерија седне на столицу, следи договор са мајстором и тек онда он почиње да ради.

Тако је и сектор услуга, који је до скора био препознатљив баш по томе што захтева услужност која укључује и комуникацију са људима, добио сасвим нову димензију.

Mоже ли се овако нешто замислити у Србији? Гошћа Јутарњег програма, психотерапеуткиња Бојана Крстић наводи да то зависи од таксисте, фризера, али о од нас самих.

„Рецимо, ја знам све интимне приче таксиста и фризера, које ме и занимају и не занимају. Тако да мислим да је то до мене. Али има појединих таксиста и фризера који кажу да не могу више да слушају разноразне приче, разних људи. Тако да мислим да зависи од тога које двоје људи се нађу“, напомиње психотерапеуткиња.

Како изађи из ситуације када не желимо да ћаскамо

Једна од „заштита“ од разговора коју људи често користе је гледање у телефон. На тај начин стављају до знања да им није до приче. Међутим, уколико и даље одговарају на питања, то не буде увек успешна заштита. Неки невербално показују да им није до приче тако што гледају кроз прозор, не одговарају и не коментаришу, или се благо окрену да другу страну.

„Mогу, што ја највише и волим, да кажу, не прича ми се сада, или, извините, хоћу да се концентришем на нешто друго, или дајте ми пар минута“, истиче Крстићева.

Али ми као нација не волимо директно да кажемо не. Волимо да будемо добри домаћини, да се сви осећају добро око нас, да будемо предусретљиви.

„Међутим, док пружимо то нешто другоме што немамо, рецимо, енергије, или немамо времена, или немам фокус у том тренутку, а ми то дајемо, онда код нас расте незадовољство и када стигнемо у кућу, причамо о том таксисти следећих пола сата својим укућанима и онда се тако преноси прича о таксисти са колена на колено“, објашњава психотерапеуткиња.

Зато саветује да покушамо да превазиђемо ту тренутну непријатност и искрено поделимо са саговорником како се осећамо, а не да покушамо преко својих могућности и преко мере да изађемо и одиграмо неку улогу коју не можемо да играмо.

„Чини ми се да је много више фер за тај однос да кажемо: 'Е, не могу сада, извини, треба ми тренутак, радим нешто, нисам баш расположена за разговор'. Ове реченице ми не звуче непристојно или грубо“, каже гошћа Јутарњег програма.

Зашто такси и фризерски салон доживљавамо као исповедаоницу

Неко ће рећи да се толико зближио са фризером да му је тешко да не говори детаље из свог живота. С друге стране, фризери се жале да их од свих тих животних прича боли глава.

„Тако да чини ми се да са обе стране постоји потреба да се мало тај простор смањи, да има мање личног садржаја или мање напетог садржаја“, напомиње психотерапеуткиња.

Када је у питању пракса коју су увели Јапанци, чињеница је да нас могућност избора да не желимо разговор лишава тренутне непријатности. Међутим, на тај начин умањујемо своју способност да разговарамо, да размењујемо обичне ствари, да неформално проћаскамо, да погледамо неког у очи, да питамо како си, јер ти мали контакти чине већи део наших социјалних односа.

„Тако да ја сам више за то да истрпимо непријатност и кажемо да нисмо расположени за разговор, него да се толико отуђимо и ослабимо тај 'мишић' вежбања малих непријатности и малих фрустрација“, сматра Бојана Крстић.

Ћутање јесте обавезан и важан део личне менталне хигијене, али није добро када нам за ћутање треба помагало. Јер кад узмемо телефон у руке ми у ствари конзумирамо нешто друго, а то није та врста мира и тишине, из песме Љубивоја Ршумовића, Молимо за фину тишину, јер тишина годи и души, закључује психотерапеуткиња.