Posao joj „stao na žulj“, pa je odlučila da mu doskoči

Žulj koji su joj napravile neudobne cipele bio je dovoljan da filološkinju Draganu Pilipović odvede u preduzetniče vode. Kako je završila engleski i ruski jezik najveći deo karijere provela je radeći u turizmu u Rusiji. Po povratku u Srbiju 2010. godine zaposlila se u jednoj kompaniji. A onda je shvatila da je osim cipela žulja i radno mesto.

„U jednom momentu kada sam ostala bez posla rešila sam da napravim te moje sandale koje su mi bile davna zamisao i krenula sam da istražujem kako se to zapravo radi i uopšte nisam imala ideju kako se prave cipele“, seća se Dragana.

Ideju nije imala, ali jeste radionicu – nasleđenu od brata koji se bavio pravljenjem nameštaja. Znanje je sticala kod raznih majstora za obuću, a prve cipele je napravila pre četiri godine.

Ipak, priznaje da tada nije bila zadovoljna oblikom pa je nastavila da usavršava model zajedno sa majstorima, a od tada je naučila da je za dobru cipelu važno imati dobar kalup.

„Kada pogodite kalup i kada isprobate dovoljno puta to je to, to je najbitnije. Tada dobijete prototip na osnovu kog pravite sve ostale cipele“, objašnjava filološkinja u svetu obućarstva.

A čak i kada je napravila cipelu o kojoj je maštala javio se drugi problem. Kako i kome je prodati. Mogućnost za plasiranje proizvoda potražila je na jednom dizajnerskom bazaru.

„Tada su ljudi prvi put mogli da vide, da pipnu, da osete i tada sam dobila prve pozitivne komentare i to mi je bio podsticaj da idem dalje, eto tako se sve nekako zavrtelo“, seća se Dragana.

A da bi nastavilo da se vrti planira da svoje proizvode preseli na internet.

„To je neka budućnost i mnogo je lakše prodavati naročito jednostavnije stvari, veća je publika, može da se proširi tržište i volela bih da me neko prepozna da izađem van Srbije, to bih zapravo volela“, iskrena je Dragana.

Biti preduzetnica u Srbiji za nju je izazov. Ipak, ističe da ukoliko radite u branši koja izvorno nije vaša, onda morate biti spremni na stalno usavršavanje i učenje.

„Ne razmišljam starteški, to nije moj sklop uma, tako da je meni to najveći izazov, ja ću napraviti šta god i ono što ne znam naučiti organizovaću sve, ali taj deo zahteva posebnu pažnju zahteva konsultacije sa stručnjacima iz te oblasti, sa knjigovođama sa ekonomistima“, objašnjava obućarka. 

Iako trenutno ne živi samo od ovog posla, pristojno zarađuje. Kaže da joj veću sreću od zarade donose žene koje se ponovo vraćaju njenoj obući.