Ko su bili Grci

Grci su bili brojno nadjačani i navodno slabiji, ali borili su se za svoju slobodu. Te 490. godine pre nove ere, kad su se sukobili s Persijancima na Maratonu, Grci su već bili izmislili prvu demokratiju na svetu. Cvetale su i arhitektura, umetnost, filozofija i medicina. Sve je to mogao da uništi samo jedan zamah persijske sablje. Posledice su mogle biti pogubne. Ali Grci su prekršili sva pravila ratovanja kako bi pobedili. Zaleteli su se u persijske redove i iznenadili ih. U to vreme, oni ne bi tako jurnuli u bitku. To je za njih bilo veoma neobično.

Posle Maratonske bitke, atinski general Miltijad uputio se u svetilište u Olimpiji da prinese žrtve i zahvali se bogovima na čudesnoj pobedi nad Persijancima. U Zevsovom hramu bogovima je ostavio šlem koji je nosio u bici.

28227041 Pobednička mladost, bronza, 310 g.p.n.e.

Antička Grčka se nije bavila samo filozofijom, politikom i umetnošću. Grci su bili ljuti ratnici, uzimali su trofeje s bojnog polja i radovali se kad bi posekli više hiljada neprijatelja. Politički filozof, Džon Stjuart Mil, jednom je čak rekao da je Maraton bio važniji za englesku istoriju od bitke kod Hejstingsa: da Grci nisu pobedili tog dana, naš svet bio bi potpuno drugačiji.

Ali ko su bili ljudi koji su izvojevali tako značajnu pobedu? U petom veku pre nove ere, kad su se Grci borili na Maratonu, njihova politička organizacija je bila veoma neobična. Stanovništo je bilo razdvojeno planinskim vencima i raštrkano po mnogobrojnim ostrvima. Uz više hiljada malih teritorija, ništa nije ukazivalo na to da je reč o jedinoj naciji.

Drevnu Grčku je činio veliki broj plemena, kraljevina i gradova-država, takozvanih „polisa". Ali oni nisu bili poput savremenih gradova. Više su podsećali na kakvu palanku ili selo, tako okruženi velikom teritorijom koja je zajednici obezbeđivala baš sve što joj je bilo potrebno - masline, žito i stoku. Uglavnom su bili prilično mali.

Jedna starogrčka oblast, Beotija, malo manja od britanskog Kenta, imala je dvanaest ovakvih gradova-država raspoređene jedni uz druge, ali svaki od njih, bez obzira na veličinu, imao je svoje običaje, zakone i ideje o tome kako treba postupati. Svaki je imao vlastiti identitet.

Mnogo češće su stari Grci govorili o Atinjanima, Spartancima ili Korinćanima nego o Atini, Sparti ili Korintu. Govorili su o zajednicama koje čine ljudi radije nego o gradovima punim građevina.

Uslovi za sklapanje saveza su specifični - to je stogodišnji sporazum koji podrazumeva da će se polisu koji krene u rat pridružiti drugi polis. Ako neko napadne jednu državu, druga će joj priteći u pomoć. Postojala je i kazna ako jedan polis ne ispuni svoje obaveze - jedan talanat, odnosno šest hiljada dnevnica, koje je trebalo prineti Zevsu u Olimpiji.

28227093 Atinski novac, peti vek pre naše ere

Svakom nezavisnom polisu bili su potrebni sporazumi i saveznici jer su starogrčki gradovi-države skoro neprekidno ratovali međusobno. Borili su se za teritorije, imali dugogodišnje razmirice i sukobe za nadmoć. Svaki muškarac je odrastao znajući da se bori i s duboko usađenom željom da pobedi po svaku cenu. U Maratonskoj bici samo su se Atinjani i njihovi saveznici Platejci borili protiv Persijanaca. Njihov labavi savez spasao je celu Grčku.

Pobeda je bila sve, drugo mesto ništa nije značilo. Pindar, koji je pisao pobedničke ode za olimpijske pobednike, napisao je i jednu zluradu o tome kako će se majka stideti gubitnika i kako će on morati da se skriva od ljudi: „Ni vrativši se svojim majkama neće ih obaviti slatki smeh radosti, već uličicama tamnim oni će se šunjati daleko od protivnika, izjedani porazom." Cenio se samo uspeh. U svetu u kom su samo bogatstvo, poreklo ili dostignuća mogli da uzdignu čoveka, trud ste mogli da uložite samo u uspeh. Morali ste da se borite i pobedite.

Muškarac i građanin u starogrčkim polisima nosio je i veliku odgovornost. Svi građani morali su da služe kao vojnici, jer nije bilo profesionalne vojske. Uvek su morali biti spremni za borbu, pa su mnogo slobodnog vremena provodili vežbajući.

Grci su bili veoma takmičarski nastrojeni. U atinskom „Olimpijskom centru", još živi najbrutalniji starogrčki borilački sport. Ovde se još vežba pankracija u kojoj je sve dozvoljeno. To je bio sport antičkih Olimpijskih igara, ali se koristio i u boju. Kad bi Grci bili razoružani, kad bi izgubili oružje, još su, zahvaljujući ovom sportu, mogli da se bore do smrti. Nadmetanje je bilo duboko urezano u svest Grka. Njihova reč za „takmičenje" je „agon" - otud naša agonija.

Asirski pisac Lukijan napisao je vodič kroz Grčku za strance u drugom veku nove ere i rekao da se njena opsednutost nadmetanjem graniči sa ludilom. Pankracija je deo starog sveta. Antička pankracija se smatrala najtežim sportom, najokrutnijim, skoro da nije bilo pravila.

Sva bacanja i zahvati u modernoj pankraciji su iz drevnog sporta. To je neverovatno efikasna borilačka veština. Nije važno koliko je težak ili visok, važna je samo tehnika.

Činjenica da su Grci razvili i takmičili se u sportovima koji su bili deo vojne taktike potvrđuje da je njihovo društvo bilo militantno, ali bilo je i onih koji su ideju vojne obuke i borbe doveli do ekstrema. Niko nije bio tvrdokorniji od čuvenih Spartanaca. Njihovo ime je i danas sinonim za sve što je asketsko i oštro. Spartansko društvo nije bilo samo strogo. U njemu ste morali da preživite u divljini i da se borite za život čim se rodite.

Sparta je u osnovi bila vojna zajednica. Dečaci su odvajani od porodice u šestoj godini i podučavani u gomili. Podvrgnuli bi ih surovoj obuci kako bi od njih napravili vojnike, a kažnjavali su ih bičevanjem i za najmanji prekršaj. Tako su se navikavali na etiku spartanskg društvog - prema jednom izvoru, Spartanaci su svakih deset dana išli na obavezne preglede, kako bi tela održali savršenima.

Oni su težili da budu ratnici bez mane. Tražili su slavu u boju i uterivali strah u kosti neprijateljima. Bili su nemilosrdna vojna sila. Spartanski ratnici su u bitkama nosili crveni plašt, crvena boja je prikrivala krv kad bi krvarili na bojnom polju.

Spartanci su se stalno nadmetali, izvršavali naređenja, iskušavali sebe do krajnjih granica. Međutim, nisu takvi bili samo muškarci, već i žene.

Bronzane figurine spartanske devojke, verno prikazuje sve što treba da se zna o njihovim ženama. Tu je i najvažniji detalj - zadignuta suknja do butina kako bi mogla brže da trči. Upravo su ih zato Atinjani zvali „one koje pokazuju butine". Govorili su i o njihovom nepodnošljivom i nedostojanstvenom ponašanju - one su još kao veoma mlade vežbale i rvale se kako bi bile u što boljoj kondiciji i postale savršene majke.

No, ono što je za Spartance bila savršena majka nikako ne odgovara današnjoj definiciji tog pojma. U ono vreme, majke su morale biti spremne da svoju novorođenčad predaju veću staraca na pregled. Ako bi ono dete smatralo nesavršenim, ne bi mu bilo dozvoljeno da živi.

 Običaj da se ostavljaju deca, koju nisu smatrali dovoljno snažnom, da umru nije postojao samo u Sparti. Navodno je postojao širom stare Grčke, pa čak i u Atini, kolevci demokratije i slobode. Procenjuje se da se to činilo sa deset procenata ženske dece u Atini. Devojčice su svakako napuštane mnogo češće od dečaka. Sinovi bi odrasli i postali građani, borili bi se za svoj polis i nije im bio potreban miraz. Komediograf iz trećeg veka stare ere napisao je: „Sina odgajate iako ste siromašni, a ćerku napuštate iako ste bogati." Iznenađuje što je kultura kojoj se toliko divimo praktikovala ono što danas nazivamo čedomorstvom ili negativnom eugenikom.