Рукомет у Србији умире, девојке су му дале "вештачко дисање"

Олимпијске игре, квалификације, седмо место – то су били најчешћи термини у вестима пред одлазак женске рукометне репрезентације Србије на Светско првенство у Јапану. Због таквих циљева се чини да фокус екипе, а и јавности, није био на такмичењу на које се путује, већ на првенству које се одржава тек следећег лета, а да је Кумамото само припрема.

Ипак, у датим околностима, боље није могло да буде. Девојке су доживеле три пораза у девет одиграних утакмица. Један од Холанђанки, финалисткиња шампионата, други од Норвешке, која се бори за бронзу. Меч за пето место Србија је изгубила од селекције Црне Горе, против које је последњу победу на званичним такмичењима уписала још 2013. године на Медитеранским играма.

Важно је истаћи да је шесто место на Светском првенству у Јапану најбоља позиција Србије и у мушкој и у женској конкуренцији још од 2013. године, када су девојке освојиле сребро у Београду. Момци нису имали успеха на светској смотри, али су 2012. године на континенталном шампионату били други.

Напад једноставан и ефектан, одбрана могла боље 

Што се тиче игре на шампионату, Србија је показала разноврсне опције у нападу. Само су полуфиналисти – Холандија, Норвешка, Шпанија и Русија – постигли више погодака.

Након неколико "одвлачења" и "забадања", бекови су проналазили одлично постављену Слађану Поп-Лазић или Драгану Цвијић на шестерцу, а пивотменски тандем је акције завршавао постизањем гола. Њих две су значајну улогу одиграле и у постављању блокова у нападу, како би омогућиле несметан пролаз својим саиграчицама ка голу.

Уколико одбрана противника не би дозволила додавање на шест метара, правио би се вишак за крила или би бекови преузимали одговорност са девет метара. Без много филозофирања – некада је најједноставнији рукомет и најефикаснији.

Међутим, у одбрани је шкрипало. Још једном је доказана стара спортска флоскула да "све креће од одбране".

Играла се одбрана "6-0", а у неким ситуацијама и "5-1". Најчешћи проблем је био неспоразум око преузимања пивотмена – две одбрамбене играчице су чувале једну противницу, а то је отварало пут за бекове и лак погодак.

Дешавало се и да пивотмен буде заборављен, па би уследила чиста асистенција и реализација. У неколико наврата деловало је као да су голманке Србије остављене на ветрометини.

Ипак, Катарина Томашевић и Јована Рисовић су се одлично показале као последњи бедем одбране. Скоро трећину шутева упућених из игре ка голу су одбраниле, а Томашевићева је скинула и 10 седмераца.

Осим што ће имати шансу да повећају број чланова српске делегације у Токију 2020. године, рукометашице су несвесно учиниле много већу ствар. Чињеница је да рукомет у Србији није на добром гласу и да је његова популарност све мања. Својом игром и залагањем, рукометашице су вратиле веру и наду да ће за тај спорт у нашој земљи доћи боље време.

Показале су зубе против најјачих тимова на планети, што је у рукомету најважније. Без превише режања - достојанствено су оствариле зацртано, а то у спорту могу да раде само најбољи, јер се зна да је спорт непредвидив. Ако већ сада имају тај луксуз, у будућности се могу очекивати само још бољи резултати.